Молитва
Милан Шевић је у предговору за своју антологију из 1902. године Молитва у уметничкој песми српској указао на две основне карактеристике ауторске лирске песме са елементима молбе и мољења – у питању је „религијско (верско) чуство” и „чуство родољубља”. Два начела која Шевић сматра основним за српску поезију 19. века која пева о молитви и мољењу заступљена су и у песмамa Кузмана Станића. У својим црквеним беседама Станић је непрестано истицао слогу, заједништво, колективни дух, док се у песмама молитвено и псалмично непосредно обраћа Богу у панегиричком тону.
Песма „Молитва” испевана је астрофично у десетерцу са парном римом и у назнакама кореспондира са поезијом великих српских романтичара: Змај, Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић. Песнички поступак Кузмана Станића одређује њему својствена вештина да наратив и слике из Светог писма преточи у стиховану и народу пријемчиву форму. По том моделу изграђена је структура Станићеве песме „Молитва”. Први сплет визуелних песничких слика осликава Стварање света и Бога демијурга. Стихови кажу:
Боже благи, боже свемогући,
Владатељу вечно владајући,
Вечни „уме,” – „мисли,” – „вољо” света,
Ти поствара све од памтивека:
Сунце, месец, небројене звезде,
По небесном простору што језде,
Па и земљу, овај прашак мали,
И човека да јој господари!
Цео свет је твог разума дело,
Твоја мис’о постаде видело,
Дао си јој облик и одело,
Дух човеков обуко у тело.
Цео свет је само један део
Испод свода што си над њим свео
Од онога вечног царства твога,
Без површја и дна безданога,
Куд бесмртна душа нам прелета,
Кад полази са овога света.
Песмотворна слика стварања света у почетном делу „Молитве” истакнута је наглашајима у виду кључних речи: „Вечни ‘уме’, – ‘мисли’, – ‘вољо’ света” где је троједност Господа, те његов ум, мисли и воља, принцип стварања сунца, месеца и небројених звезда у небесном простору, као и земље – малог праха и човека. У средишњем делу песме слика небеског света спушта се на земљу и земаљске лепоте које је Бог сатворио. Човек, сходно хришћанском схватању, створен је по лику Божјем, па Станић поново узима три кључне речи у нешто измењеном обличју: „разум”, – „воља”, – „мисо” како би указао на три кључне и круцијалне компоненте људске душе:
Дух човеков: „разум”, – „воља”, – „мисо”,
Слика твоја, – ти си је напис’о,
Украсио врлинама умним,
И снабдео силама разумним,
Да по слици позна творца свога,
Тебе, боже, оца небеснога!
Песничке слике непосредног панегиричког обраћањa Господу, химнични тон и осећање прославе Бога нижу се у препознатљивим симболима постављеним у вертикалној оси: од травки, дрвља, камења и цвета, до славуја у лугу. Прослава силине Божанског Логоса шири се и премрежава свет, што се исказује лексемама: „сва”, „свака”, „све”:
Сва природа слави те и хвали,
Свака тварка теби благодари:
Земља, вода, дрвље и камење,
На висини поносито стење,
И у дољи онај цветак лепи,
Што но бистром росицом се крепи,
И у лугу онај славуј мали,
Кад запева песму да те хвали,
Кад заклићке, кад глас пусти диван, –
Све ти вели: боже, ал’ си силан!
Благодат Божја пада и на лирског субјекта песме „Молитва” или самог молитвеника у молби. Молиотвени тон наставља се топосима скромности и унизности, потеклих из византијске и српске средњовековне молитвене баштине: „И пред тобом ево скромно стојим”, „Саслушај ми скромне жеље моје”. Придев скроман је удвојен и иако стилски неумешан заузима важно место у песми. Лирски субјекат дела скромно – скромно стојим и молитвено изговара своје скромне жеље. По среди је рафинирани свеобухват појединца у молитви који његово делање и прозбу или свеобухватну егзистенцију и суштину обухвата принцип скромности. Лингвистички једноличан (иста лексема понавља се два пута) топос скромности и упоредив са Молитвом Богородици Димитрија Кантакузина. Молба се завршава екскламативно – „Узми мене у закриље твоје!” чиме се тражи заштита и наговештава узрок природе таквог захтева:
Па и мени љубав твоја даде
Умну снагу, да т’ велича саде,
Да ти песму захвалницу поје,
И у песми свето име твоје.
Теби, боже, и ја благодарим,
Твоје име, твоју милост хвалим,
И пред тобом ево скромно стојим,
Па се теби, добри оче, молим,
Теби горе руке моје дижем,
До тебе се са душом подижем:
Саслушај ми скромне жеље моје,
Узми мене у закриље твоје!
У наредној песничкој слици уочавамо низ жеља лирског субјекта или објашњење потребе за заштитом од стране Божје руке. Глаголима заклони и сачувај – „Заклони ме од зла и напасти” „Сачувај ме умишљаја свака” „Од човека злобна и опака” указује се на слабости људске душе којима се молитва супротставља: зло, напаст, умишљај, злоба и опакост.
Ти ме узми за руку и води
Оним путем, који теби годи,
Заклони ме од зла и напасти,
Да не морам у руке јој пасти,
Сачувај ме умишљаја свака
Од човека злобна и опака.
Када читамо „Молитву” Кузмана Станића немамо дилему о доживљају смрти и загробног света каква се јавља у његовим полемичким списима. У наставку јавља се слика упокојења душе у часу поласка на онај свет. На граници светова стоји суд Божје правде на којем се, према заслузи, деле казне и награде. Молитвеник ниже епитете за Господа „боже вечни, свемогући / Владатељу вечно владајући” и тражи своје место, нада се „блажено”, у Царству небеском:
А кад приспе час поласка мога
Са овога света варљивога,
Кад се душа растане са телом,
Када прах мој опоју опелом,
И кад станем пред суд твоје правде,
Где се деле казни и награде, –
Онда боже вечни, свемогући,
Владатељу вечно владајући,
Даруј мени места блаженога
У простору вечног царства твога!
Завршна екскламација „У простору вечног царства твога!” доноси мотив вечног царства, које се још зове: Царство Божје, Царство небеско или Царство Христово. Избор завршног мотива нимало није случајан, јер је у блиској спрези са покајањем као основним принципом молбе и мољења уопште: „Ступање у Царство небеско, које ће се отворити другим Христовим доласком, могуће је само за истинске вернике у Христа, који су се покајали за своје грехе”.
„Људској сујети”
У својој другој песми „Људској сујети” Кузман Станић неће неговати молитвени тон, а тематско-мотивски фокус са Царства небеског биће усредсређен на царство земаљско и трошност људске природе и карактера у чијем средишту стоји сујета. Уводни дистих „Не варај се, о човече! кој’ за славом тежиш, / Сујета је све под сунцем, на што год погледиш” има лајтмотивску и рефреничну улогу и понавља се два пута у песми. Први пут га изговара лирски субјекат, док у другој позицији увиђамо да га говоре персонификовани крстови на гробљу – односно умрли. На другом месту рефрен ће наговестити и промену на тематско-мотивском плану, па ће први део песме говорити о људској сујети, а други о нади (надежди) у њено надилажење. У том смислу, важни су дистиси који следе након оба рефрена. У првој позицији видимо стихове „Сиромаштво и богатство једнаке је цене, / У времену шта је јоште било без промене?” који указују на ништавност и трошност свега што земаљска слава из првог стиха може да донесе. Иза другог рефрена читамо стихове: „О човече, познај себе, познај друге твари, / Познај душу, та је вечна, за друго не мари” или путоказе за поунутрашњење површног разумевања себе и сопства – где се треба загледати у чистоту у дубини властите душе изнад сујете и пропадљивих, пролазних твари.
Слика мрака у души дата је у контрасту на светлост дана кроз његове етапе, од јутра, преко дневне светлости до сумрака на гробљу.
Не варај се, о човече! кој’ за славом тежиш,
Сујета је све под сунцем, на што год погледиш.
Сиромаштво и богатство једнаке је цене,
У времену шта је јоште било без промене?
Рано јутром када свиће, и зора заплави,
Кад се роса као бисер заблиста по трави,
Песме „Молитва” и „Људској сујети” Кузмана Станића садрже низове метафора који у првој песми прелазе у библијску параболичност и симболику (есхатолошки мотиви, молитвени тон, топос скромности и снисходљивости молитвеника), док у другој сачињавају ширу метафоричку и алегоријску слику. Из уводног пејзажа фокус се задржава на визуелној поетској слици цвета или у деминутиву – цветка.
Видиш цветак: у лепоти диг’о главу горе,
Кад у подне, ал сунчани зраци га оборе,
Ил’ га рука човечија оштром косом коси,
Те га олуј непогоде по ваздуху носи!
Јарко сунце са висине љупко земљу грије,
За мало час, – а сјајност му густи облак крије.
Гордо рашће шири гране у зеленој гори,
Ал’ га олуј из корена на земљу обори!
У разгранатој слици цвета видимо више његових етапа – он је диго главу горе, сунчани зраци га обарају, коса га коси, носи га олуја, облак му заклања сјај, олуја га чупа из корена и обара на земљу. У питању је низ фигурација које говорећи о нежности и ломљивости цвета, у метафоричком и пренесеном значењу, проговарају о крхкости људске душе која је огрезла у сујети и таштини. Ко високо лети – ниско ће пасти, поручује песник у метафорама. Цвет као детаљ из природе одабран је сходно библијској симболици и православној вери. Најупечатљивија слика цвећа јесте празник Цвети или Цветна недеља када се празнује улазак Господњи у Јерусалим.
Тако бива све што бива на земље круглини,
Ништа, ништа не остаје у првој пунини.
Тако бива и са људ’ма на овоме свету,
Када мисле својих жеља да су стигли мету,
Када мисле: цветаће им земне среће ружа, –
Њима судба искушења горку чашу пружа.
Све што се лако може десити крхком цвету окруженом јарким сунцем, олујом или косачем, може се десити и човеку – „Тако бива и са људ’ма на овоме свету”. Контастна слика руже као метафоре земне среће и горке чаше искушења указује на немогућност човека да се одупре властитој несавршености и недовољности. Земна слава коју Кузман Станић оспорава и критикује од првог стиха песме на овом месту разгранава се у типологизиран приказ трошног и несталног: царска круна, престо, богатство, слава, власт, снага, сребро, злато, бисери, двори и др:
Често они, што на глави царску круну носе,
Са престола оборени по свијету просе.
Богат, славан, и у власти: лепе снове снива,
А за мало, – црна земља кости му покрива.
Там’ где песма орила се веселога круга,
За дан за два шта ћеш чути? – Разлеже се туга.
Тако овде међу људ’ма ништа није стално;
Ничег нема, што би могло бити постојано.
Шта је сребро? шта је злато, због ког се моримо
И толику један другом неправду творимо?
Шта је слава и богатство, шта је власт и снага,
Која овде често силом хоће да завлада?
Шта лепота и одело? бисерни украси,
Што на глави преплетене украшују власи?
Све богатство света шта је? шта су сјајни двори,
Где нас целог жића нашег неспокојство мори?
Све је ништа, све нестално – свети наук каже,
А искуство са истином потпуно се слаже.
Станић закључује: „Тако овде међу људ’ма ништа није стално; / Ничег нема, што би могло бити постојано” и скреће нам пажњу на овоземаљки живот – овде међу људма као средину у којој нема постојаности или вечности коју нуди живот будућег века. Песник нам даље указује на путоказе загробног живота и даје слику гробља на којем крстови говоре живима и враћају их процесу самоспознаје и саморазумевања:
К’о што човек и го и наг на свет овај дође,
Тако ништа не понесе, кад са света пође.
Там’ у оном немом гробљу, у тој кући тамној,
Све пропада, што је земско, у земљици ладној,
А на гробљу узвишени ти крстови стоје,
Што поуке смртнима подељују своје.
Крстови су узправљени к плавом небу горе,
Па човеку, сину праха, ев’ овако зборе:
Не варај се, о човече! кој’ за славом тежиш,
Сујета је све под сунцем, на што год погледиш!
О човече, познај себе, познај друге твари,
Познај душу, та је вечна, за друго не мари.
Најзад, Кузман Станић у финале песме укључује љубав, наду и истину као исцелитеље сујете и острашћености. Показује нам константе и безвремене вредности Божје љубави коју човек треба да прими на себе и пренесе на друге људе. Цветак са почетка узрастао је у цвет, па се уобличио у цвеће слоге и љубави, истине и правде, а затим и у цвеће мира и спокојства, части и поштења:
Вера, љубав и надежда истина је света,
Иза тамног гроба за те лепши живот цвета.
Цвеће слоге и љубави, истине и правде –
То су двори што се за те у вечности граде;
Цвеће мира и спокојства, части и поштења –
То је слава и богатство, што с’ никад не мења.
То је бисер, сребро, злато и камење драго;
То је јело, то је пиће, то душевне сласти;
Да се њима вечно сладиш, у твојој је власти.
У раду смо објединили све доступне податке о био-библиографији Кузмана Станића, српског православног свештеника и песника и указали на вишеструку литерарну узорност (апологетска, филозофска и књижевноуметничка), те фокус анализе ставили на међу филозофског, апологетског и књижевноуметничког која јесте троједни источник Станићевог дела.
Скренули смо пажњу на песнички поступак Кузмана Станића који у највећој мери одређује вештина да наратив и слике из Светог писма преточи у стиховану и народу пријемчиву форму испевану римовано на народном језику. По том моделу изграђена је структура Станићеве песме „Молитва”, која садржи елементе поетске молитве – коју дефинише руска наука о књижевности. Песме „Молитва” и „Људској сујети” Кузмана Станића садрже низове метафора који у првој песми прелазе у библијку параболичност и симболику (есхатолошки мотиви, молитвени тон, топос скромности и снисходљивости молитвеника), док у другој сачињавају ширу метафоричку и алегоријску слику цвета који расте и страда у исти мах. Обема песмама приступили смо херменеутички и указали на разноиврсност и богатство стилски разгранатих поетских слика.
Часопис Глас истине у којем је Станић објављивао ушао је у последњу фазу распадања због чега је неопходна хитна дигитализација и приређивање садржаја. Своје истраживање сматрамо само почетним кораком и у раду смо приредили две песме и библиографију песама, беседи и чланака Кузмана Станића у сврху нових читања и тумачења. Захвалност за уступање архивске грађе дугујемо драгим колегама Љиљани Бајац, Бориславу Чалићу и Саши Јашину. Више о нашем истраживању видети у књизи Рашке очи српске књижевности.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“