Богослужења парохијског типика која су била у употреби до XV века. Називала су се „певаним“ (азматским, грч. ασματικές ακολουθίες) зато што је у њима доминирала песма (грч. ᾆσμα), односно појање и то углавном, псалама из Псалтира. Псалме је мелодично читао чтец или неко из хора, а верни народ је понављао такозвани „припев“ (рефрен). Рефрен је био или једна реч, као што је Алилуја, или једна фраза, као што је Услиши ме, Господе; Спаси нас, Господе; Избави ме, Господе; Теби доликује песма Богу, и сл. Постојали су и опширнији припеви, као што је Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас; Спаси нас, Сине Божији, који ти појемо: Алилуја, па чак и кратки тропари, као што је Христос васкрсе… и др. Једноставан начин појања и лакоћа памћења ових кратких химни, заједно са честим понављањем истих текстова, олакшавали су заједничко појање. На сличан начин су певани и прокимени, алилујари, Трисвета песма, причасни, итд. Чтец је опет читао псалам, а народ је, на сваки стих, понављао стих прокимена или Алилуја једанпут, двапут или трипут, или стих причасна.
Појање је било антифоно, односно респонзорно, у два хора. На тај начин понављање истих химни није умарало, него је, напротив, заједничко учествовање давало живост сабрању и одржавало пажњу верног народа.
Структура појаних богослужења била је артикулисана на основу система антифона. Псалми Псалтира били су подељени на 72 антифона, и цео псалтир певан је током једне или две недеље. Дванаест антифона је појано на јутрењу и осам на вечерњу. У првом делу (данашње) Свете Литургије, када се правилно поју антифони, задржао се овај систем антифоног појања са древних појаних служби. Подразумева се да је учествовање ђакона и свештеника у певаним службама било обавезно.
У суштини, постојала су само два певана богослужења: вечерње и јутрење, и трајала су отприлике по сат времена. На празнике, као и обичним данима Велике Четрдесетнице, служена је панихида (грч. παννυχίς) у раним јутарњим сатима, као нека врста малог свеноћног бденија, које је трајало отприлике један сат. Обичним данима Велике Четрдесетнице, када није служена Света Литургија, негде пред подне, вршено је једно богослужење које се звало „тритекти“(грч. τριθέκτη) или „тритоекти“ (грч. τριτοέκτη) – час између трећег и шестог часа дана. Према томе, певани типик је и у погледу броја богослужења, и у погледу њиховог трајања, и у погледу њихове структуре, као и у погледу времена њиховог вршења, био производ градских и сеоских цркава, односно парохија.