Послије кратког путешествија кроз живот новог исповједника царске Русије оца Данила Сисојева, вашој пажњи представљамо ријечи које је отац Данил изговорио о Србији и српском народу само неколико дана прије примања мученичког вијенца. Отац Данило много искрено говори о своме путу у Србију, али и о њеним пропустима, упоређујући је са Русијом, мајком словенских народа.
„У Србију сам ишао послом требало је да се сусретнем са српским епископима – и сусрео сам се њима. Србија је као Русија, врло је слична. Тамо постоје исте болести као у Русији. Једино – на срећу – Срби су пошли дугим путем у односу на Русију. Знате да је Милошевић био комуниста, и он је стално чинио издаје. И значајно је да патријарх Павле забранио да му се служи опело. Истина, не због тога што је био комуниста, већ што је био атеиста, говорио да Бога нема. Зато му нису служили опело, по подацима које имам. Главно је да су Срби успели да се одрекну комунистичког наслеђа. Они су престали да оплакују „велику Југославију“ из Титових времена и почели да се присећају истинске православне Србије из времена краљева. Они су почели тихо да се мењају у неопходну страну и то, узгред, веома добро. На срећу уважавање свештеника тамо је веома велико. Али наравно, проценат неуцрквењених је огроман. Србија је мање црквена земља од Грчке. Тамо мање људи иде у храм. У Србији је видљива унутрашња подела између номиналних и реалних хришћана – као и свуда уосталом. Био сам у Београду и Сремским Карловцима и радује када идеш улицом, а прилазе ти за благослов – а главно је када сазнају да си Рус – то примају са великом радошћу. То ме веома радује. И тамо је потресно осећање светиње. Тамо је главна светиња Београда место где су биле спаљене мошти Светог Саве од стране муслимана. Тамо је сада огромни храм на месту спаљивања моштију. И тамо се заиста осећа његово присуство, да је Светитељ пострадао чак и својим моштима од руку муслимана заједно са хришћанима који су били под муслиманским ропством.“
Ево једне велике истине коју Рус поручује Србину. Ево трачка свјетлости у тами мрака Србије. Ми Срби смо склони да заборавимо своју вјеру, своју традицију, културу и писмену, своју патријахалност и старину; али исто тако смо веома вјешти да примимо и прихватимо енглеску лукавост, исламску побожност и америчку савременост, а на штету нашег идентитета. Спремни смо да православље замјенимо јогом, традицију и обичаје и енглеском „културом“, а све то замаскирамо савременим напретком и усавршеношћу коју нам американци пласирају. Заборављамо своју вјеру, славски колач и свијећу, породични недељни ручак, ћирилично писмо, свете манастире – прве школе. Међутим, иако ово наизглед грубо звучи, Србин често потребује страдање да би осјетио да вриједи нешто. О томе нам и отац Данило говори. Говори нам о Светоме Сави, о нашем страдању и васкрсењу, о поштовању и буђењу.
„Али при том национализам веома мучи Србе – и они сами то доживљавају као болест. Побожни хришћани тамо говоре да им национализам смета. Они су Косово у многоме и изгубили због национализма. Да су крстили Албанце, Косово би било српско. Да Срби нису вршили абортусе, Косово би било српско. И они сами то веома добро схватају. Иако је наравно, очигледна кривица тих злочинаца муслимана и злочинаца са Запада, јер се тамо до сада могу видети рушевине од америчких бомби на улицама Београда – и то је заиста страшно, такво својеврсно богоборство. Али са друге стране, мени су српски свештеници говорили да је то дошло из Божијих руку, зато су Срби почели да се кају. Почетком деведесетих, након распада Југославије, у самој Србији је почело бурно богаћење, сви су се бацили на новац, као и код нас у тим годинама. А након рата су многи почели да се кају, почели да се мењају. И они то доживљавају као такво уразумљење Божије. Патријарха Павла доживљавају као живог Светитеља. Ето, то сам хтео да кажем“.
Можда ће некима ове ријечи засметати, или пак бити увредљиве, али истина боли када се изнесе на прави или да кажемо на груб начин. Национализам јесте наша најтежа рана и никако да га превазиђемо, никако да кажемо да можемо да живимо једни с другима, Србин с Муслиманом или Бошњаком ( да не бих некога повредио), Хрват са Србином и Муслиманом, са Ромом или Будистом, јер сви смо „један човјек у Христу Исусу“ (Гал.3,28). Безпотребно се препиремо око територија, вјере или нације, када сви можемо да живимо као синови Божији, као Његове слуге саздана по Његовом Пресветом лику. Један Човјек Небески је ток васељене промјенио за сва времена, али тај Човјек је био и Бог. И тај Човјек је знао како човјек и дише и мисли, знао је његову гордост, слабост и муку, зато га је и могао промјенити, подигнути га из блата незнања и поставити га у Рај знања. Зато нам и отац Данило говори, не да би нас или наше сусједе различитих схватања и припадности другим конфесијама, понизио или још више продубио наш однос, него да би нам као Руски Христос међу Балканцима отворио очи, подигао нас из блата, извука из таме и довео до познања Свјетлости.
Ово мало свједочансто оца Данила Сисојева, руског свештеника и мученика, борца за слободу и вјеру отачку, нека нам буде на поуку, окрепљење и освјешћење не само нас залуталих оваца потамњеле Србије, него све наше браће, ма којој вјери и нацији припадали. Све док наше савијене главе не буду гледале у Сунце Правде и чувале своју традицију, писмо, културу, а изнад свега вјеру, нећемо стећи истинску свјетлост и отрежњење. Наш стари народ је био много цијењен због своје мудрости и у одређеном тренутку је знао шта треба и како рећи и коме шта поручити, зато се и наших старих мудраца сјећамо ријечима: „Туђе поштуј – своје не дај!“
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.
Повезан садржај: