Црквено предање је сачувало спомен на светог Пантелејмона као бесребреног исцелитеља. Бесребреници су посебна категорија светих, у древна времена називани су лекарима који су лечили људе бесплатно. Њихова несебична служба другима изазивала је велико дивљење међу њиховим савременицима, толико снажно и неизбрисиво да више векова касније, настављамо да поштујемо њихов свети спомен. Као и почетком четвртог века, када је великомученик Пантелејмон живео и страдао, тако и данас задивљује људска способност да чини добро бесплатно, без очекивања било какве награде.
Способност да се другима чини добро једноставно, без икакве користи, а често чак и на сопствену штету, је натприродна способност коју смо наследили од Бога. Осим Бога и човека, нико у створеном свету није склон практиковању тога. То је наша најбожанскија особина. По овој способности се може проценити човекова блискост са Творцем: Онај ко може да чини добро другима једноставно, не очекујући од њих никакву корист или захвалност, може се назвати чедом Божјим. Онај ко, супротно својим интересима, воли своје непријатеље, помаже тврдокорнима, користи незахвалнима, спасава слабе, брине о издајницима, опрашта мрзитељима и завидљивцима, ко жели спасење свих – тај се може сматрати чедом Божјим. Тако Бог делује, тако се Христос открио. Из тог разлога, апостоли су ишли да објављују Јеванђеље и радосно прихватили мучеништво. Због ове способности да слободно чине добро и да се брину о спасењу свих, свети исцелитељ Пантелејмон се богослужбено прославља до данас. Сви хрле ка овом дивном светитељу, кога Црква познаје као исцелитеља. У његовом родном граду Никомидији хиљаде људи — православних хришћана и неправославних — Јермена, католика, па чак и муслимана, хрле овде и доводе стотине болесника који су исцељени молитвама светог Пантелејмона.
Празнујући спомен светог великомученика Пантелејмона, сећамо се како је чинио своја прва чуда, како се обратио вери и како је своју веру крунисао мученичком кончином. Од младости је учио медицину код најбољих учитеља, али што се више његово природно добро срце прожимало патњом људи, то је више схватао немогућност да им помогне у њиховој највећој болести – смрти. Све док није срео Ермолаја свештеника. Једног дана, враћајући се кући после разговора са њим, видео је мртво дете на путу, кога је змија отровница ујела. Светитељ је почео да се моли Господу за васкрсење мртвих, и Господ, предвидевши младићеву будућу велику службу човечанству, испунио је његову молбу. Дете је оживело, а змија, која се извијала у близини, угинула је.
Великомученик Пантелејмон је стекао добро медицинско образовање и радио је као лекар. Цар му је рекао: „Ти си лекар и имаш блиставу каријеру. Одреци се Христа и принеси жртву боговима.“ Светитељ се суочио са избором. Шта да изабере – веру у Господа и бесмртни живот или привремене почасти земаљског живота? Пантелејмон је одговорио: „Верујем у Господа, Спаситеља Исуса Христа, који је пострадао за нас.“
Великомученик Пантелејмон је претрпео телом страшна страња, смирење које је светитељ показао приликом ових великих страдања сведоче о дубини његове љубави према Христу. Пре мучења Господ му се јавио у лику свештеника Ермолаја, који је дан раније мученички пострадао, као да би га подсетио на славу која је дата Његовим верним слугама. А када су великомученичке патње достигле врхунац, Господ му се јавио још једампут, дајући му, уместо његовог ранијег имена „Пантелејон“ („лав у свему“), ново име „Пантелејмон“ („свемилостиви“). Вековно црквено искуство које нам предочава мартирологиј светих мученика, сведочи да пре него што се у потпуности испуни Божјом милошћу, човек мора храбро да се бори против Његових непријатеља, попут лава. Онај ко страда са Господом мистично надокнађује својим патњама оно што недостаје Христовим страдањима.
Снажну поруку нам својим животом упућује свети Пантелејмон. Са Христом наше туге и болести добијају свој пуни смисао. Дође време у животу свакога када болести посећују нас или оне који су нам блиски. Да ли је то несрећа или благо Божје које нас освећује? То је оно што морамо пре свега да се запитамо на прослављајући спомен светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Болести су време када можемо бити најближи Христу. Ако их прихватимо као Божје посете, оне постају извор исцељења за наше душе, а самим тим и за наша тела – у нашем будућем васкрсењу. Што су наше болести болније, као што сведоче свети великомученик Пантелејмон и сви свети мученици, то је већа наша потреба за благодаћу Христовом. Болести су изузетна прилика коју нам Господ даје да постанемо Његови сарадници у нашем спасењу. Природно је да, када смо болесни, молимо Господа и Његове угоднике за оздрављење и дужи живот. Али са којим циљем? Сигурно не да бисмо наставили да живимо безбожним, грешним животом. „Страстонопче и исцелитељу свети Пантелејмоне, моли се Милостивом Богу да подари опроштај грехова наших душа“, молимо се у тропару светог Пантелејмона. Тражимо исцељење, да бисмо имали снаге да служимо патњама и да бисмо остатак живота искористили у покајању и припреми за достојно прихватање наше неизлечиве болести на земљи – смрти. Црква се никада не моли само за здравље, већ увек за здравље и спасење. Божја милост је људском уму несхватљива. Туге и болести нам се дају за наше грехе. Али када их прихватимо са стрпљењем и захвалношћу, оне постају, даром Христовим, наше мучеништво за веру. Нека нам Господ подари снаге да истрајемо на нашем животном путу остајући доследни подражаваоци примера светог великомученика Пантелејмона.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“.