Наративност Житијне иконе
Централна представа Стефана Дечанског
На централном делу иконе дат је портрет Светог Стефана, који седи на престолу са ногама положеним на црвено јастуче и владарском круном на глави. У левој руци држи акакију, а у десној владарско жезло, али у виду осмокраког крста украшеног бисерима и рубинима, чиме се симболички даје предност мученичкој личности наспрам владарске. У позадини, иза краља су два војника, а изнад – два анђела, од којих леви краљу даје лорос, а десни круну. Целокупна композиција довршена је фигурном Христа Емануила, који обема рукама благосиља читав призор. Овакво представљање владара, коме анђели доносе свете владарске предмете, типично је за представљање цара Константина Порфирогенита, са чијом је личношћу Стефан Дечански изједначаван, поред личности Светог Николе. Овиме се истиче божански одабир владара и његово залагање за правоверје, као и тежња да противнике побеђује крстом. Када би владар добио звање новог Констанитна, тиме би се истицала његова побожност и оданост хришћанским начелима. Међутим, овакав приказ владара присутан је и на фресци Лозе Немањића у Грачаници, са које је Лонгин највероватније и преузео овај мотив.
И Григорије Цамблак назива Стефана другим Константином, јер то име са собом носи обимну симболику, док се звање малтене развија у образац за одређени вид средњовековног владара. Свети Стефан је у више наврата довођен у везу са најпознатијим библијским јунацима, најчешће са праведним Јовом, због многих искушења и патњи кроз које је пролазио; са Исаком, због послушности оцу; са Товитом, који је ослепљен и био исцељен и сл. У писму брату Константину лик Стефана Дечанског себе назива не Каином братоубицом, већ Јосифовим другом братољупцем, и даље, по узору на Давида и Јова, црвом и пепелом, а не човеком. Контрастира се са Соломоном, Ахавом, Ровоамом и Озијом, преко чијих се негативних особина истиче његова побожност и богоугодност. Уподобљавање неком библијском лику може прерасти и у придевско означавање чина, или се наглашава изразима нов и други (Стефан Дечански назива се новим Товитом). Ова књижевна пракса омогућила је сликарима да старе, постојеће композиције, везане за приказ библијских јунака, прилагоде новоосликаваном светитељу. Многе историјске чињенице, које нису биле погодне за стварање светитељске личности, Григорије избацује, иако су му биле познате. Владарско житије Стефана Дечанског подсећа на првобитне мартирије, јер је у његовом животу било мноштво грађе за оснивање лика владара-мученика. Лик Стефана Дечанског се у делу развија и гради кроз опис и догађаје из живота, лично искуство, али је исто толико уобличен одликама које се типично везују за општа места и, наравно, идеал светитеља као подражаваоца Христа. Зато се предност даје Стефану-мученику, а не Стефану-владару, чије одређене карактеристике нису биле од значаја за тип светитеља-мученика.
Краљево ослепљење
Прва целина обода иконе односи се на краљево ослепљење, које започиње сегментом Симонида клевета Стефана Дечанског његовом оцу Милутину. У пратњи дворских дама, приказана је царица са круном, одевена у пурпурну хаљину, која долази до Милутиновог престола, десне руке испружене ка краљу. Затим је осликана сама сцена ослепљења, Ослепљење Стефана Дечанског, која је приказана врло сурово и драматично. Стефан у лежећем положају бива ослепљен од стране једног мучитеља, док га двојица држе, један за руке, други за ноге, уз присуство четврте фигуре који немо посматра догађај. Целокупну композицију прате стихови које је Лонгин преузео из Цамблакове Службе Стефану Дечанском. На ово се надовезује трећи сегмент, Свети Никола се јавља светому на Овчију пољу, где се краљу, који лежи у постељи са повезом преко очију, јавља Свети Никола Мирликијски, држећи Стефанове очи на длану. Око постеље приказани су стражари и мала Стефанова деца. Испод постеље Лонгин дописује текст, који не преузима од Цамблака, већ самостално саставља, изводећи га из општог места у житијима, које сведочи о светитељевом добровољном прихватању крста који му је намењен.
У Житију Григорије Цамблак започиње Стефанову трагедију клеветом маћехе, коју ни у једном тренутку не ословљава именом. Нема говора о Стефановој побуни против оца, што представља измену историјске чињенице. Ни краљ Милутин се не може окривити за овај монструозни подухват ослепљења, јер владар у средњем веку представља извршитеља божије воље на земљи, те се као необориви ауторитет, мора поштовати. Кривца ће пронаћи у лику зле жене странкиње, која наговара свог мужа на злочин. Тиме се Милутину уручује само мали прекор што је своју жену послушао, али се и то оправдава, поређењем са Константином Великим и самим Адамом, који су такође починили грех због својих жена, јер да су раније увидели њихово лукавство, никада ни не би починили злочин. Тиме се жена доводи у везу са целокупним злом земаљског света, па и са самим ђаволом, а овај мотив имаће свој импулс у потоњој српској књижевности, нарочито усменој. Сам чин ослепљења није разрађен, дат је тек у једној реченици и недвосмислено је осуђен. Више се говори о завери која је претходила Стефану, за коју је он знао и упркос томе одлучује да свој живот преда божијем промислу. Ослепљен је на месту Овчије поље, где беше храм Светог Николаја. Након тога представљен је мотив јављања светитеља недужно осуђеном кроз сан, при чему се мученик охрабрује и уверава да је његов подвиг знан и богоугодан. Свети Никола се у делу јавља укупно три пута, увек као весник доброг исхода. Ово је, поред чињенице да је Стефан Дечански за живота поштовао Светог Николу, условлило њиховом повезивању у књижевним, иконографским и фрескописним делима.
Прогнанство светог краља у Цариград
Други циклус сегмената Стефановог живота, приказаних на ободу иконе, може се повезати са периодом који проводи у заточеништву, у Цариграду, код цара Андроника Палеолога. Овај циклус започиње приказом Одвођења Стефана са синовима у заточеништво, који уједно и затвара претходни циклус, приказом последњег искушења које је Стефан претрпео у младости, и отвара период његовог окретања духовном свету. Приказан је Стефан на белом коњу, у пратњи својих младих синова и војника, испред бедема који представљају улаз у Цариград. Иако изгнани, светитељ и његови синови одевени су у свечане хаљине са крунама на главама. Следи приказ Стефана Дечанског на сабору цара Андроника, са царем као централном фигуром око које су окупљени патријарх, епископи и монаси са десне, и Стефан Дечански са леве стране. Наративно је ова сцена употпуњена следећом, Свети Стефан наговара цара да прогна јеретике из Цариграда, где се приказ простора шири. У горњем левом углу приказани су цар и Стефан у разговору, док се у грађевини испод њихове уочавају два лица: једно као да преноси поруку другом, које исписује дугачак свитак. Десну страну композиције заузима приказ мора са барком, у којој су укрцани јеретик Варлаам и његови истомишљеници. Као и сегменти из претходног циклуса, и ови садрже записе из Службе или Житија, ради додатног психолошког осликавања Стефана Дечанског.
У овом циклусу запажа се прва већа разлика у поређењу са Житијем. У изгнанству Стефан се усавршавао у трпљењу и живео као узоран хришћанин, због чега је био вољен и уважаван од многих. Међутим, ипак је као изгнаник могао да комуницира само са братијом манастира и личностима којима сам цар то дозволи. Као такав, није присуствовао сабору који је разматрао проблем Варлаамове јереси. Лонгин је овом изменом желео да узвиси светог краља и његов значај у борби против кривоверја. Цамблак говори о Стефановом суделовању тек након анатемисања Варлаама, када га сам цар Андроник приупита за мишљење. У оба дела Стефанов удео је пресудан, и он цару даје предлог за коначно решење проблема.
Житије и житијна икона Светог Стефана Дечанског (први део)
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.