Мср Тијана Стаменовић
„Икона – то је то исто Божанско Откровење, само не словима написано, него бојама” Преподобни Јован Дамаскин.
У православној иконографији светлост има велико значење. Икона не приказује таму, већ светлост, у њој нема ноћи, већ дан вечно траје, с тога у иконопису не постоје сенке, а Светитељи се приказују без духовних и телесних недостатака. Они су одухотворени и приказују се као преображени – ослобођени од свих земаљских страсти.
Позадина иконе су у древна времена називали светило јер она приказује нематеријалну светлост. „Позадина се никада не слива са ликом, који је увек издвојен, чак ако он и није златан или сребрн него у боји”.
Боје које се користе на иконама имају за циљ да открију духовну суштину и да приближе спознаје о Богу и духовном свету.
- Црвена — то је боја земље, боја крви и жртве (боја одежди светих мученика), али у исто време и царска боја.
- Тегет — симбол тајне, вечности, истине, откривења, мудрости.
- Плава — то је боја небеска, божанска, означава чистоту, непорочност и одабраност.
- Голубља — боја Неба и одежде Божје Матери, симболизује духовну чистоту, и сходно томе — поверење и верност у браку.
- Зелена — то је боја Духа Светога, вечног живота, вечног буђења, вегетације.
- Пурпурна — симбол царске власти, победе (боја одежди светих владара).
- Златна — то је боја Новог Јерусалима, боја злата, означава Божанску светлост, истину и непроменљивост.
- Лила — симболизује тугу и жалост.
- Црна — боја таме, понора, пакла, симболизује грех али и одрицање од овоземањског (одежда монаха и свештеника).
Блаженопочивши епископ Данило (Крстић), када говори о икони, каже да су наше иконе теологија у боји и да је сваки православни иконописац слуга Лепоте Божје, који проповеда о Богу помоћу својих боја и цртежа.
Он је сматрао да је лик Богочовека Исуса Христа у православном живопису најлепши „портрет” под небом и на небесима, а да је најлепши женски лик – „портрет” Богородице Марије.
Код сликања Христове одежде, говорећи о боји, епископ Данило каже: „Прво одело црвено значи да је (Он) Бог, јер црвена је Огањ љубави, а Он је Бог љубави; а плаво, поред тога друга хаљина, значи да је и човек. Јер наша средина је плава: небо, океан и магла. Црвено-плаво значи Богочовек, а Богородица Марија супротно. Прво плаво одело, она је човечанско биће, а поврх тога црвено. Она је као та купина несагорива (коју је Мојсије видео): загрљена огњем љубави споља али несажежена. Па онај златни круг, указује на преображење. Али само Њему (да бисмо Христа Бога-Богочовека разликовали од других светаца) уписујемо један Крст у оном златном кругу, две линије горе изнад темена, две линије на лево, две линије на десно, а не можеш четврти доњи крак Крста да насликаш од врата Христовог. И сад у та три места имамо три грчка слова: омикрон (о мало), омега (ω, о велико) и н (ν): όΩν. на србском, од глагола бити, Онај који је вечан. А мора да буде изван тог златнога круга историјско име IC XC, почетак и крај, почетно и крајње слово – Исус Христос. Тако да нема иконе без имена”.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологјом иконе.
