Тропар који се најчешће пева у цркви је славски тропар (тропар у преводу значи трофеј) и састоји се од три тропара. Последњи тропар гласи: „Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем“. Уколико овај тропар преведемо на савремени српски језик имамо следећи текст „Исаије ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила (Бога са нама), Бога и човека; Исток Му је име; Њега величајући Дјеву блажену прослављамо“. Црква нас непрестано подсећа да је Господ са нама. Човеку је дата слободна воља да одлучи да ли ће он бити са Богом. Највећа и најстрашнија истина, Господ је увек са нама. Да ли смо ми са Господом? То је питање чији одговор даје смисао нашем животу.
“Школска икона” Лаза Лазаревић
Приповетка Лазе Лазаревића “Школска икона” једна је од свега девет довршених приповедака које је Лаза за собом оставио. Нити један роман или песма није нам остала од овог класика српске књижевности. У овој приповетци пратимо живот на парохији једног сеоског свештеника који пролази кроз разна искушења. Свештеника су сви у селу волели и поштовали, њега је слушао и кмет и учитељ. Поп и попадија су дуго били бездетни. Када су дошли у позне године добили су ћерку. Три дана након порођаја попадија се упокоји и остави ћерку Марију староме попу.
Свештеник, мудар и паметан, након сахране сазове збор. На збору утврде да ће дете хранити дојиља, а након тога узеће је на чување Иконија. Иконија је бабица која је породила попадију па након попадијине смрти одлучи да дете не да никоме. Збор се због њене одлучности и других врлина одлучи да јој испуни жељу те би како је и захтевала. Иконија је чувала Марију док она није мало поодрасла. Када дете дође у године да се одлучи у чијој ће се кући учити женским пословима, сеоски учитељ предложи да тако бистро дете дају на школовање. Тако и би. Марија, захваљујући мештанима села и владици оде на школовање. Марија је долазила за летњи распуст у своје село. Једном је летњи распуст провела у Бечу. Након тога она одлучи да се врати и заувек остане у свом крају. Њен отац, свештеник, је њој наменио мираз али је и оставио новац да се зида „Прво школа па црква“. Стара школа, коју је Марија похађала, несрећним случајем бива захваћена пожаром. У тој школи, изнад школске табле налазила се икона Светог Саве. Маријин отац, је ризиковао свој живот и ушао у запаљену школу са циљем да спаси икону. У томе је и успео, али је задобио теже опекотине и након тога се упокојио. Приповетке се завршава тако што се Марији и мештанима остварила жеља. Вратила се у место одакле је и у том селу је наставница у школи чију је градњу благословио њен отац. Приповетка се ту завршава и има срећан крај.
Откуда овој приповеци срећан крај?
Како се до доброг краја дошло? Како је писац изнедрио тај срећан крај?
Ово је могла да буде прича о једној девојчици која је по рођењу остала без мајке са старим оцем. Након тога је чека мукотрпан живот и тегобе. Међутим, заједница, добри људи, добри мештани села, одлучили су да не буде тако. Трудили су се, на све начине, да Марија не осети недостатак мајке. Често су јој поклањали „Чарапа, кошуља и убруса више него ли својој деци што су давали“. Заједно су доносили одлуке о њој и настојали да она напредује. Подржавали су једно немоћно биће и изнедрили особу која ће касније њима да буде на радост и корист. Отуда срећан крај. Како би у свом говору свештеник рекао „А нама остаје памет и хришћанско срце“ да захваљујући томе доносе добре одлуке. И заиста следећи пут Вере, Наде и Љубави мештани су добили стоструко. Господ њихов труд није заборавио и за њихова добра дела узвратио са таквим даром као што је Марија.
Закључак
На почетку текста стоји да је Господ са нама али остаје питање: Да ли смо ми са Богом? Како су то мештани овога села била са Богом? Шта од мештана можемо научити?
Када је наступила попадијина смрт и дете остало без мајке свако од мештана је преузео одговорност на себе за новорођенче. Када је збор заседао одлучно и трезвено су говорили ко ће за шта да се заузме. Нису говорили: А што ја да бринем о њој? Нека је код оца. Шта ћу када наступи глад или када не буде родна година? Шта ако се ја разболим? Да ли ћу имати и за своју децу? Не! Таквих одговора није било. Била је само њихова свест о одговорности према једној Личности. Отуда они са Богом! У Јеванђељу стоји : Тада ће рећи Цар славе онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем, ожеднех и напојисте ме, странац бејах и примисте ме, наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и дођосте ми? Тада му одговорише правединици говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? … И одговарајући Цар рече им: Заиста вам кажем: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Јеванђеље по Матеју, 25 глава, 34-41).
Тако су мештани овог села учинили добро “ Једноме од ове моје најмање браће ” и чинећи добро Марији они су били са Богом и самом Богу послужили.
Срећан крај, који ова приповетка има, није последица пуке случајности. Јасна су добра дела која су чинили мештани, колико су поштовали то немоћно биће и кроз жртву за њу и они се уградили у радост.
Радост живота није далеко од нас, Господ је са нама, а да ли смо ми са Богом? Да ли наша дела сведоче службу Христу? То је оно што ће одлучити да ли ћемо и ми, пишући приповетку свога живота приповетку завршити са срећним крајем!
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.