У пуном доживљају хода почива смисао нашег пута (eleutheria, pia libretas, традиција martira). Пресудан чин може починити само онај ко је одиста посебан толико да, преображавајући ноћ у дан, лабуда у Лабуда, човека у Човека, тек наизглед уобичајену реченицу у врсно сачињену интелектуалну и духовну самосвојност, испоставља свул савести у одобрење, облутак свести у Истину. Тајна девичанског рођења или хомоусија (hɒmoʊˈuːsiɒn, hoʊm-) Сина са Оцем, корени Тројство, које није никаква тријада, счега не даје полета философској фантазији. Она је поникла из пратвари Откровења и првог искуства Божанства: море милости судара се са усијаним, огоњеним морем, а светлост Љубави обасјава тамни жар, од кога се жари; Ordet non lucet – оно гори, али не сија. Ово је вечно Јеванђеље (насупрот временском): Човек Бога може волети, али мора га се плашити. Стога је Он к Себи привио, кроз Светог Духа, стваралачког човека са његовом тамом – природног човека, кога је укаљао наследни грех, те су га пали анђели научили божанским наукама и умећима. Човек са кривицом погодан је, стога и одабран за зачеће напредне инкарнације, насупрот недужника који се одрекао света, како не би извршавао дуг према животу – ту тамни Бог не би нашао простор. Светли Бог мост је човеку са дневне стране, Сенка Божја пак са ноћне стране је… Ко ће пресудити у овој туробној дилеми, са никад знаним страхом и опијеностима, док прети да се бедни суд разбије?! То ће, можда, бити Откровење Светог Духа из самог човека. Као што се некад човек разоткрио из Бога, тако може, кад се круг затвори, и Бог да се пројави из човека. Светлост му је одмерено Време. Владавина ноћи безвремена је и без простора. Вечито је трајање сна. У оковима светлости, кад светлост не буде више рањавала ноћ и Љубав, равномерје снага и правила кроз чудесну игру безбројних пространстава и њихових времена биће обузето дивљим боловима услед опирања древном, величанственом Небу слободе и блаженог повратка.
Самотна свечаност науке, која, занавек, попут звезданог бљеска, неосиромашена у симболици, свету преостаће као Тајна, пригодан је траг сваком Времену, и увек значи запис више у чудесној побожности исконске приче изузетног творца, који је кадар да преобрати могућност несагласја на белој маргини живљења, па такав остаје, не би ли, поновно, био уцртан у жубор нове животне реке. Само наизглед удаљен запитаношћу земаљског Времена, и Шекспиров Хамлет усрдно кличе: „О, Боже, ја бих могао бити затворен у ораховој љусци и држати да сам краљ бескрајног простора – кад не би било ружних снова.ˮ Наиме, бит ораха, отеловљена да поприма in nuce и разоткрива in nuce, од плодног је заметка у сопственој опни, оно је трајно и знамено, што се, као сасвим извесно, дâ наслутити, или по чему се може расветлити наговештај ка будућем развитку аутономне доктрине која, у свом начелу, не обесмишљава прототипске каноне тек спорадичних склоности и својевољних предубеђења, односно, суштинско одређење апсолутне слободе.
Очевидно је да је пресудна нужност увек желети нешто више у односу на оно што налаже теорија еманципације, што јесте залог хуманистичкој узвишености за оно што називамо врсном онтологијом садашњости. Поредак искуства прошлости у њезином је идеалном пресеку, док упућује на то да ниједан поредак нема самосвојност да присвоји слободу као случај нормализације датог, и, за тај тренутак, јединог, готово перфектно претпостављеног поретка. Онтологија садашњости подразумева преиначење појма довршене прошлости, сходно поимању да прошлост настаје још једном. Култура савременог „прогресаˮ, следствено променама између Видљивог и Невидљивог, демистификовала је врховну Тајну, указујући на изгубљену перспективу метафизичке јој дубине. Она је постала плод игре хоризонталних ефеката површине, облика и форме испољавања, плод изложен погледу оних који сматрају да за све постоји опредмећен разлог.
Не спорим да је Сартрово „Биће и ништавилоˮ врстан оглед феноменолошке онтологије, но, ако се осврнемо на годину остварења поверених нам сведочанстава, ми очитујемо Истину да је онтолошки парадокс итекако присутан и све више прихватљив савременом свету. Најзад, запитајмо се да ли је, у појашњењу тог феномена, Сартр сасвим успео? Не постоји више спољашњост постојећег, ако се под тим подразумева површинска опна, која би од погледа скривала истинску природу онога што бива. Најзад, пресудно питање је да ли смо, наиме, ми, као људска бића, добили или изгубили тиме што смо различитост супротности одменили новим дуализмом, који све њих утемељује?
Вера је одговор на све. У пепелу православља оваплоћена је ирационална снага, присутна повесница у свему оном што је повод за обиље миља, што се већ збило и спрам оног што на нас тек чека: анђели седе уз човека уснулог, нежно саткани од његових снова, пробуђени у новом божанском величанству на врхунцу новорођеног света.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.