ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из посланице Римљанима Светог апостола Павла (Рим. 5, 10-16)
Браћо, ако смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим. А не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа нашега Исуса Христа, кроз којега сада примисмо помирење. Зато као што кроз једпога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише. Јер гријех бјеше на свијету до закона, али се гријех не рачуна када нема закона. Али смрт царова од Адама до Мојсеја и над онима који не сагријешише сличним пријеступом као Адам, који је слика Онога који ће доћи. Али благодатни дар није тако као пријеступ, јер ако пријеступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе. И не би са даром онако као што би са пријеступом кроз једнога: јер суд због једнога би осуда, а благодатни дар би оправдање од многих пријеступа.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 8, 23-27)
У време оно, кад уђе Исус у лађу, за њим уђоше ученици његови. И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше. И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо! И рече им: Зашто сте страшљиви, маловјерни? Тада уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика. А људи се зачудише говорећи: Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?
ТУМАЧЕЊЕ
Иако су многи помрли, све је већа благодат Божија…
Сваки од нас јесте Адам… Сваки од нас јесте Христос… Труљење и смрт долазе из нараштаја у нараштај, од старог Адама па све до нетрулежног и бесмртног рода, нараштаја који је од Христа – новог Адама. (Св. Симеон Нови Богослов, Грех Адамов, Омилија 38, 1)
Душа почиње да се губи ако се окрене од природног стања. Па шта је онда највише добро за душу? Приљубљивање уз Господа и веза са Њим кроз љубав. Када то не чинимо, душа се губи у својој слабости. Али да ли је то онда пријемчиво злу? Због тог самодовољног нагона душа се приближава рационалној природи. Она покушава да се ослободи од Творца и сама себи одређује начин живота, али у себи ипак носи Икону Божију… јер ће Икона сачувати природно стање душе у животу. То човек чини тако што чува созерцање доброга и ужива у духовним блаженствима… То су висине Божије… (Св. Василије Велики, Омилија 9, 5)
Пошто је Адамов први грех, његова лична одговорност, Св. Григорије Палама пита једноставно питање, како ће то бити пребачено на нараштаје… Зар не би требало да први човек страда и сноси последице у свом паду, да ли треба да страда читаво човечанство због греха који нису починили? Св. Григорије Палама одговара на питање у складу са распрострањеним мишљењем грчких Отаца које гласи, да ли Адамово недело може да буде колективни грех свих људи, те да ли је то некакав почетак пропасти људске природе. (Јован Мајендорф, Студија о Григорију Палами, 124-25)
Постоје многи који оптужују Адама да је послушао злог саветника, кршећи заповести… Да ли можеш да осетиш смртоносно зрно пре него што га и сам пробаш, и ако желиш да поједеш све мораш да знаш искуствено да је то смртоносно. Тако свако од нас заслужује, више него сам Адам, да буде осрамоћен и проклет. (Ст. Григорије Палама)
И ја сам изгубио благодат и позван сам са Адамом: Помилуј ме грешног Господе. (Св. Силуан, Премудрост Свете Горе, 48)
Христос је устао и умирио ветар и море
Као најсавршенији Учитељ, Христос је помазао апостоле и указао на две ствари: да се окану невоља и да буду часни у својим делима. Такви не могу да буду одбачени, јер их Он неће оставити, исправљаће их, помагаће им… Многа искушења човек може да превазиђе. Зато апостол Павле и говори: Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети (2. Кор. 1, 8), што значи да они треба да верују чак и када су таласи огромни и високи, јер Господ наређује свим стварима и Он први све осећа… (Св. Јован Златоуст, Омилија 28 на Мт. 8, 1)