Почетак монаштва у Ирској можемо да вежемо за време живота светог Патрика. Он јесте донео идеју монаштва али ју није остварио у пракси из разлога што је био усредсређен на мисионарску делатност. То ће тек урадити генерације после њега. Иако је свети Патрик иза себе оставио организовану Цркву, ипак ће Црква почивати на ирском монаштву током VI и VII века, и представљаће особеност ирске хришћанске духовности. Током следећих векова ирска Црква ће бити монашка Црква а велики подвижници и игумани биће најзначајније личности тог периода и носиоци духовности и организације Цркве. У житијама које описују то време помена о епископима као онима који су предстојатељи Цркве немамо, већ се спомињу као они који служе и врше Свете Тајне, тј. њихова улога је чисто богослужбена.
Ирско монаштво је преко манастира светог Мартина Турског и омиљене духовне литературе ирских монаха, житија светог Антонија Великог од светог Атанасија Великог било очарано традицијом египатског и палестинског монаштва и покушали су свој монашки живот да воде на основу те традиције. Постоји предање да су монаси из Британије и Ирске одлазили у Египат да буду ученици пустињских стараца, па и да је седам египатских монаха дошло у Ирску.
Процват монаштва у Ирској можемо довести у везу и са карактером келтског народа. Читајући житија великих отаца Скита и Палестине, келтски човек је пред собом оживео хероје из келтских предања предхришћанског времена, а ти хероји су били и полумитолошка бића способни да чине велике ствари. Монаштво је за њих представљало херојски чин, а монах је био херој али онај који служи Јединоме Непобедивом Богу. Тако су сви жудели да постану монаси и предају се великим подвизима, а са друге стране обичан народ их је прихватио јер су у њима видели остварење својих предања из старине.
Изузев неколицине људи који су се одрекли света и повлачили на усамљена места, организованог монаштва у време светог Патрика није било. Постојали су људи који су се добровољно повлачили у тиховање и молитву и девице у Христу, који су живели око епископског седишта или епископске цркве док још није било манастира. Тек од краја V и почетком VI века ничу велики манастири који су истовремено и школе за изучавање како хришћанске тако и класичне науке. Манастиру су постали и мисионарски центри, пошто је монаштво преузело улогу мисионарења, а такође су постали и центри црквене организације Цркве, тако да у исто време можемо говорити и о монашкој и о мисионарској Цркви. Оцима ирског монаштва сматрају се свети Финиан Клонардски и свети Енда Арански.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.