ПИШЕ: Мсц Тијана Стаменовић
„Оно што бих рекао јесте да је добро за сваку особу да буде свој или своја. Да не копира живот друге особе. У реду је копирати јер то може бити веома профитабилна професија. Али то није добра ствар ни за кога. Није добро за ствараоца, за особу која ради, јер практично проведеш живот, а да не упознаш себе самога.“ (Јоргос Кордис)
У просторијама Конака кнегиње Љубице у сарадњи са Музејом града Београда, 15. децембра 2024. године, отворена је изложба под називом “Свети мученици – оком нашег времена”. Коаутори овог пројекта су Марина Матић, Мара Ђуровић и Тијанa Стаменовић са Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Пројекат је реализован са благословом Његове светости патријарха српског г. Порфирија, а подржан је од стране Министарства културе и јавног информисања. Специјалну награду на овој изложби добио је др Јоргос Кордис из Грчке, за икону Свети Ђорђе из 2020 године, рађену јајчаном темпером на дрвету. Приликом тродневне посете др Јоргоса Кордиса нашој престоници, стална сарадница портала Кинонија, Тијана Стаменовић, поставила је неколико занимљивих питања. У наставку доносимо у целости текст разговора који је водила и са енглеског превела Тијана Стаменовић.
- За почетак, кажите нам колико дуго сликате иконе?
Не знам, па скоро педесет година.
- То је доста.
Јесте.
- А како сте открили да имате таленат?
Не знам да ли имам таленат. Никада то нисам открио. Не знам.
- Како сте почели да сликате иконе?
Прво сам почео да сликам, и када сам био студент у школи теологије у Атини, један од мојих колега, отац Симеон, он је са Кипра, рекао бих, да ме је он упознао са тим светом византијског сликања. И то ми се допало. Почео је да ми даје часове, само неке основе, око технике и сличних ствари. И рекао ми је сада можеш да копираш овако или онако. Рекао сам му да ја не могу да копирам. Зато што нисам то могао. Покушао сам, верујте ми, али то нисам могао да урадим, још увек не могу. Ја не могу да ископирам чак ни своје иконе. У сваком случају, почео сам да изучавам. Било је јако тешко. Да кажем да су то биле касне 70-те, 80-те. Нисте могли да нађете чак ни књиге о иконама, ништа. Заиста се ништа није могло наћи.
- Ни од Фотиса Кондоглуа?
Само књига од Кондоглуа, то је било ок, али је то било ограничено. У основи је садржала само техничке ствари и сл. То није било од помоћи. Ако желите да будете мало више креативни и да нађете структуру и принципе. Буквално нисте могли ништа наћи. Тако да сам морао да учим. Па сам почео да студирам. Зато сам и започео свој докторат. Требало ми је много, много година, како бих разумео шта се дешава. Најмање десет година учења. И у исто време сам сликао, истраживао сам, знате, тај систем сликања. Радио сам иконе и бавио се сликањем које није било црквено. Овом учењу сам посветио скоро десет година. И онда сам отишао у Сједињене Америчке Државе, заправо на мастер студије из Теологије. И открио сам Музеј ликовних уметности у Бостону. Они су имали прелепе серије часова у вези средњовековне уметности. И ја сам им се придружио и научио много у вези јајчане темпере, заправо Ченино Ченини техникама (стари приручници), о фресци, мозаику, позлати и свим тим стварима. То је било веома корисно. Вратио сам се и почео да сликам, и још увек то радим.
- Шта је за Вас једна икона и која је разлика између иконографије и црквеног сликарства? Заправо, има ли разлике?
Ту нема разлике. Иконографија је када пишете иконе. То је право значење речи. Иконо – писање (“grafo” на грчком значи писати). Ви пишете иконе. Ту нема разлике то је иста ствар. А које је било друго питање…?
- Шта за Вас представља једна икона?
Икона је визуелна, знате, форма која чини једно одсуство да постане присуство. То је икона. У супротном смислу, имате фотографију, а фотографија није икона, јер је фотографија предметна реалност. А у икони, ми немамо стварност. Не посматрамо ствари објективно. Доводимо ствари, у везу са црквом. И то чини икону да буде икона.
- Кажите нам, колико је теологија важна за иконографију?
Хм, то зависи. Верујем да сваки иконописац мора да зна основе о теологији иконе, у најмању руку. Али, ако желите да будете креативни, било би добро, знате, да познајете теологију. Да будете свесни тога. Јер, када будете морали да представите догађаје из старог завета, новог завета и како се они комбинују и сличне ствари, знате, потребно је то знати. Није то лако. Ипак, морате знати теологију.
- Можете ли дати неки савет данашњим иконописцима? Како да сликају, шта да користе од пигмената? Већ сте говорили о томе данас (на мастер класу). Али, ако можете да поновите још једном за овај интервју?
Не знам могу ли дати било какав савет. Оно што бих рекао јесте да је добро за сваку особу да буде свој или своја. Да не копира живот друге особе. У реду је копирати јер то може бити веома профитабилна, знате, професија. Али то није добра ствар ни за кога. Није добро за ствараоца, за особу која ради, јер практично проведеш живот, а да не упознаш себе самога. Када пишеш нешто својом руком, својим целим телом, свим срцем и умом, ти заправо проналазиш себе. Ти знаш ко си када иконопишеш. А када копираш иконе, ти имаш илузију да си нешто, али заправо ниси. Имао сам у прошлости невероватно искуство. Знате, неки добри професионални иконописци, они су радили профисионално посао у црквама и то је у реду, али барем су били искрени. Хтели су да сазнају ко смо ми. И дошли су на један од мојих часова. И, ја сам им рекао да све затворе, да не гледају ни у шта и да направе неке одежде. И они то нису могли да ураде, ни најједноставније прегибе. Они су само копирали оно што је неко други радио. А када радиш, ти проналазиш себе, а то је велика ствар. А дефинитивно други људи, примаоци, људи који примају информацију о ономе што радите, то је добро и за њих, а овим учествују у нечему што је увредљиво. То није лажна ствар, али је увредљива. То није ремек дело, и није важно, не лежи ту проблем.
Један од мојих омиљених иконописаца је Партеније. Он је био фин момак. Живео је на Кипру. Био је монах тамо. У 19. веку, имали смо његове иконе потписане и датиране скоро до 1860/70 – веома касни 19. век. Његов рад је, занате када погледате, понекад за смејање али по мени то су били прелепи, тако аутентични, веома наивни, као дечији радови али с друге стране тако фини и лепи. Можете да видите једно ремек дело, ремек дело на једном појачком нивоу. Али то није ово. Они немају везе са овим. Копирање других никоме није потребно. Можемо ли да замислимо рецимо, Светог старца Пајсија да покуша да имитира Светог Антонија Великог. То би било за плакање. Он је био јединствен. Такви морају бити иконописци, појци, сви. Свака особа мора бити јединствена.
- Мора бити јединствена да би стварала јединствену уметност.
Сматрам да је највећа и најпрогресивнија ствар коју један иконописац може да уради у свом животу јесте да заправо направи свој лични рад. То не значи да мора да уради нешто веома напредно, не. Нека уради нпр. исти облик, само главу код Христа али нека уради цртеж својом руком. То је веома важно. То је велика ствар. Већа од свих осталих.
- Такође сте помињали дa сматрате да ne постоји симболика у византијским иконама, да не постоји симболика по питању боја. Можете ли то да појасните?
Не. Ми то немамо. Не постоји извор у византијској литератури, било где да помиње тако нешто. Чак ни на теолошком нивоу, ми немамо аналогијски начин размишљања. То је више схоластички начин размишљања. Они су имали аналогију између визуелне творевине и ствараоца. Они су покушавали да нађу аналогију што значи да су настојали да нађу скривено значење у творевини, оно што је Бог сакрио. Ми немамо такав приступ у православној теологији. Симболике дефинитивно нема у бојама. Постоји веома важна докторска дисертација коју је написала енглескиња Лиз Ђејмс. Мислим да се књига зове Светло и боја у византијском сликању. То је веома корисна књига. Ту можете прочитати целу тему о симболизму.
- Хвала Вам.
Хвала и Вама.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић. Следећи текст ће на нашем порталу бити објављен у петак 7. фебруара 2025. године.
