ПИШЕ: Мсц Тијана Стаменовић
„Радећи на ремек делима хришћанске уметности, кажем била је велика привилегија. У свим тим манастирима било је различите конзерваторске проблематике. Тако да применом најсавременијих метода и материјала том зидном сликарству је омогућен сигуран проток кроз време”.
Немања Коменовић је ванредни професор на Академији СПЦ за уметности и консервацију на предмету конзервација и рестаурација зидног сликарства. Као дугогодишњи конзерватор и рестауратор, члан, консултант и руководилац многобројних конзерваторских радова и пројеката, члан ICOM-а, International councii of museums, Maison de l’UNESCO,- rue Miollis-75732 Paris Cedex 15-France’ имао је прилике да ради у нашим најпознатијим светињама. Са читаоцима дели своје искуство у раду али и савете иконописцима о употреби савремених материјала у настајању нових икона.
- Помаже Бог. Немања кажите нам, колико дуго се бавите конзервацијом и рестаурацијом и како је текао Ваш развој у овој дисциплини?
Бог Вам добро дао Тијана. Конзервацијом и рестаурацијом се бавим отприлике око 20-так година. Сами почеци конзервације везани су за сарадњу са мојим професором Мирославом Станојловићем који је предавао на нашој Академији, а узгред је био и виши рестауратор-конзерватор у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. И сами почеци, као што сам рекао, везани су за сарадњу са Заводом. Као спољни сарадник Републичког завода за заштиту споменика радио сам на многобројним споменицима културе од изузетног значаја што је веома битно за развој једног рестауратора и тако сам та своја прва искуствa стицао практично на најзначајнијим споменицима културе.
- Колико је за црквену уметност и црквено културно наслеђе важна конзервација и рестаурација?
Црквена уметност, уопште, по правилу је истакнути део историјског уметничког и културног наслеђа српског народа и однос прему њему је својеврсни показатељ достижног ступња наше заједнице односно спознаје самосвести нашег народа кроз сложене његове вредности. С тога то сликарство треба брижно чувати, обезбедити му најоптималнију презентацију, односно најоптималније услове. Као и све материјално, тако је и зидно сликарство склоно пропадању, а конзервација и рестаурација практично служи да обезбеди његово постојање у вечности.
- Спроводили сте конзерваторске и рестаураторске радове у нашим највећим светињама, првенствено на Косову и Метохији. Изводили сте радове у манастирима Грачаница, Пећка Патријаршија, у Дечанима, Студеници, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, манастиру Милешеви и многим другим. Можете ли да поделите са нама Ваше искуство?
Па свакако, ти манастири које сте побројали спадају у наше највеће светиње са најлепшим сликарством. То су споменици културе од изузетног значаја. Сам боравак у тим манастирима, вишемесечни боравак, утицао је како на мој професионални живот, тако и на духовни. Сами почеци радова везани су за Пећку Патријаршију где је, када сам се први пут сусрео са тим зидним сликарством које сам раније могао да видим само на репродукцијама и на фотографијама, по први пут могао сам да додирнем тај живопис, тако да је то било једно изузетно искуство. Радећи на ремек делима хришћанске уметности, кажем била је велика привилегија. У свим тим манастирима било је различите конзерваторске проблематике од подвојености и раслојавања малтерне подлоге од зидног носача значајног исољавања до малтерне подлоге до пулверизације и љуспања бојених слојева. Применом најсавременијих метода и материјала том зидном сликарству је омогућен сигуран проток кроз време.
- Иконописац када слика икону, настоји да то изведе на најбољем материјалу. Даска мора бити добро припремљена, а то подразумева и добро урађену препаратуру. Како очувати дуготрајност? Шта најчешће проузрокује оштећења код икона?
У конзерваторској пракси на уметничким делима штафелајног сликарства сусрећемо оштећења која по начину настанка можемо сврстати у пет основних група. У прву групу спада временско старење, као што сам већ навео материја је склона пропадању, па тако и материјали од којих је сачињена икона. Пошто су иконе, поред осталих уметничких дела, слојевите структуре, сваки структурални слој почевши од самог носиоца, мора бити адекватно припремљен, јер у супротном сваки пропуст може довести до оштећења на делу.
Такође до оштећења може доћи и услед неадекватног манипулисања уметничким делом, односно самом иконом. Током транспорта, излагања или премештања често долази до настанка механичких оштећења. Дејство влаге, као и остали неповољни микроклиматски услови, могу довести до убрзаног пропадања икона. То су оштећења која су углавном настала вандалским деловањем појединаца или читаве организоване групе људи. Сведоци смо таквог деловања током погрома на Косову и Метохији 2004. године. Такође и неадекватне раније конзерваторске интервенције утичу на појаву разних оштећења у виду пукотина, раслојавања бојеног слоја, подлоге и других оштећења.
- Иконе се данас сликају у различитим техникама, најчешће је то традиционална техника јајчане емулзије са пигментима али у последње време доста су у употреби и акрилне боје. За коју технику се Ви опредељујете и како је најбоље заштитити бојени слој, коју врсту лака користити?
Ја сам присталица традиционалних метода. Икона је изворно сликана јајчаном темпером. Прве су рађене енкаустиком, али та техника је замрла у периоду иконоборства, а јајчана темпера се одржала до данас. Иконописци данас прибегавају инстант решењима користећи све више материјала на бази акрилних дисперзија. Тако да сам ја присталица тог неког традиционалног сликања иконе без уплива акрелних боја. Са акрилатима се почело експериментисати још 50-тих/60-тих година 20. века и у рестаурацији али и у сликању. У многим студијама показало се да имају доста мана тако да се ја ипак опредељујем за употребу традиционалних материјала. Што се тиче лакова, ту је друга прича. Раније су се користили лакови попут дамара или мастикса који су у зависности од примене склони жућењу. Међутим, данас постоје савремени лакови попут Regalrez 1126, Laropal A 81 и других који имају знатно боља својства у односу на традиционалне лакове тако да ја често иконописцима предлажем да иконе лакирају тим савременим лаковима јер они у већој мери имају боље ефекте и бољу отпорност на старење – не мењају тоналитет боје, не жуте, не постају крти као поменути традиционални лакови.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологјом иконе.
