„Ево иде дан Господњи љути с гневом и јарошћу да обрати земљу у пустош и грешнике истреби из ње…Учинићу да ће човек више вредети од злата“ (Ис. 13, 9-12).
Владика Николај Велимировић и у данашњи дан будно нас мотри кроз тамнички прозор само овога пута, са друге стране. Данас смо ми утамничени бригама, а он нам из апсолутне слободе добавља хљеб и воду како бисмо издржали. Опстали. Уз бриге, народ заборавља поред свега и дисати. Често то стање дефинишемо као анксиозност, тјескобу, стрепњу.
Зато је још као сужањ, свом вољеном народу кроз тамнички прозор, владика указивао и понављао да многи народи не осјећају постојање ваздуха док не дуне вјетар, као што други не помишљају на свјетлост док не ступи мрак.
Шта је, заправо, хтио казати? Сасвим једноставну истину:“Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али када се дигао вихор рата и када се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чему другом нису могли мислити до само о Богу.“ Овај јасновидац слути да ће се разметљивци покрити стидом, охолице ће спустити поглед, богаташи ходати са изврнутим џеповима, а некада бијесне жене, дроњаве и неопране куваће шаровину за ручак.
Снаћи ћете оно чега се бојиш
Колико нам у миру вриједи човјек, а колико у неприлици?
Преко пророка Исаије сазнајемо да ће човјек вриједити као злато офирско, најљепше и најскупље. Невоље дижу цијену човјеку. Зато и вели: „Када је Србија стварана, велики људи су становали у малим кућама. Карађорђева војска, која је дигла Устанак, могла се смјестити у палату једног моћника у Београду.“ Људи су робови таме, потпуно једнаки слијепцу који иште свјетлости. Ми му можемо упалити свијећу – и ништа. Увести у бљештаву дворану – опет ништа! И поново ће питати зашто му не дајемо свјетлости? Зашто? Зато, треба имати здрав вид за свјетлост. Тако и Господ узалуд пружа хљеб у руке онога коме су руке одсјечене.
Али не дај нас у руке људске
Они који не истрчавају у прве редове, постају први. А они који се не отимају о земљу, добијају земљу. Ко би то рекао?
Готово нико данас – из једног разлога, одговара владика Николај. Морамо логику нашу довести у склад са логиком Божјом.
„Зато је право речено у Светоме Писму: “Безбожник сабира, али не зна за кога сабира.“
Не дјелује ли нам аловит човјек гротескно уколико знамо да Господар неба и земље стоји на међи његове њиве и гледа како преорава? Владика Николај нуди достојанствен одговор: „Господар сунца и месеца и звезда господар је тобом заузете земље и разорених градова и убијеног народа и попаљених кућа. Где ти је адвокат? Како ћеш му платити одштету?“
Велика добра људи очекују од великих богаташа. Владика Николај прецизира да је највећи богаташ (читај дародавац) несумњиво Бог. Као примјер наводи молитву Оче наш у којој се молимо да се Божје име не хули, те да дође царство очинско, а не тиранско. И треће да буде воља међу људима као што је међу анђелима. Да нас небески хљеб сачува од луксуза и халапљивости. Да нам се гријеси опросте према сопственој мјерици праштања и да се спасимо искушења која долазе од тјелесних прохтјева. И на концу, сачувамо од лукавога, који нас за ноге вуче у јазбину зла.
Нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану или неког од његових демона. Али су анђели на небесима чули псовке имена Господњег и његових светитеља. Зато владика Николај има слободу да закључи како у нашем народу сатана са својим ђаволима већу част има него Отац небески. Ко може тврдити другачије? Зар се још неко пита зашто се драги Бог разгнијеви на Србе? „Кажите ми, зар је то ситна ствар због које сам се разгневио? Реците ми, кад би ви позвали госте у сво дом, па гости се најели и напили, па почели ружити домаћина, а уважавати слуге и слушкиње и сто и столице и лонце и чиније – зар се ви не бисте разгневили?“
Отуда, има догађаја у историји народа који као велико звоно сваки дан звоне неглувима и позивају савјест на узбуну. Тако нас владика Николај и пропитује:“Браћо, шта сад? Питање је пред нама ово: Како сад? С киме сад?“
На нашим просторима немири су редован чин на сцени готово сваких педесет година. Владика Николај нас упозорава: „Ратујете против злобе у срцу и лажи на језику своме да би спречили нови Светски рат међу народима.“Овдје се поново враћамо на Христову науку која је јасна: љекару, излијечи се сам.
Блажен је онај који се не намеће никоме за учитеља
Изузетно близак политици, владика Николај као да је осјећао дужност да остави (у оставштини) као некакав скривени тестамент или поруку своме народу. У том запису, он предвиђа да ће „Срби нудити само демократске изборе.“ Назива их партијашима, без обзира на њихову опцију, управо због њихове државничке кратковидости. Спроводећи са жаром у вријеме великих ратова националну мисију, Двор је имао велико повјерење у њега. Међутим, није се либио ни самом краљу да „очита вакелу“ у доба Александровог режима. Прекоревао је „шкртост Карађорђевића.“
Када је започињао свој рад политика је имала велику улогу у нашем друштву. У освит 1911. видјели су га као будућег митрополита Србије. Вечерње новости износе на видјело став митрополита Димитрија истим поводом, који наводи да је Николај сасвим млад човјек и да се још није доказао својим држањем те да се неће снаћи у овом позиву. Неки су у овом ставу препознали завист према младом јеромонаху са два доктората.
Одувијек изван приземних интрига, владика Николај, иако је поштовао Николу Пашића, истицао је да га у Лондону нико не би погледао да обичан народ није пробио Солунски фронт. Јасно је да је светиња народа за њега била изнад партијске политике. У својим Мисионарским писмима истиче став да политика има свој, засебан морал који се разликује од морала других звања.
Пишући непознатом политичару писмо каже:“То не може ништа друго значити, ма како се ви опрезно и фино изражавали, него да се све у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим људским односима недопуштено у политици се сматра допуштеним.“
Морална дволичност нужно води у пропаст. Политичка вјештина за њега представља једнакост коцки и представља само надигравање јачег са слабијим. Политичарима је савјетовао да избјегавају сваки екстремизам:“И лево и десно је амбис, скренете ли лево, идете комунизму, а идете ли десно, идете фашизму.“И једно и друго је противно православној вјери.
И као коначан одговор на наше недоумице, владика Николај прецизира: „Када дођу политичари међу вас да траже гласове, они вам обећавају све, а кад га добију они кажу: сељак је глуп, сељак је нечист. А ја вам кажем да је сељак „неопран и неошишан“ раван царевима и краљевима Немањића, јер су једни и други зидали велелепне храмове и манастире Богу и народу. И многе неписмене главе достојно су носиле царске круне. И Карађорђе и Милош и Тома Вучић Перишић носили су круне и војводска звања, и као политичари нису се слагали, али су сва тројица цркве подизали и манастире обнављали. Зато, кад политичари затраже ваше поверење претходно их упитајте: да ли верују у Бога, да ли славе славу, да ли поштују народне обичаје и да ли верују у Страшни Суд. Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте“.
У закључку датог текста, за наравоученије свима нама, он подвлачи: „Не кради државу, јер ко украде од државе, краде од 16 милиона њених становника!“ Наша земља почива на костима и свијетлој крви и зато ко украде од ове државе као да је украо са гроба.
Док посматрамо како се држава разграбља и лијево и десно, владика Николај нас утишава да ипак:“Има и међу нама хришћанима, који се апостолском радошћу подносе муке живота. Они то не јављају свету, нити новине о томе пишу. Они то шапатом јављају духовницима и моле се Богу за мучитеље своје.“ Сопственим животним примјером, Деда-владика како су га дјеца из сиротишта Богдај звала, посвједочио је да мраз страдања не уништава топлину наде.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.