ПИШЕ: Мсц Тијана Стаменовић
Свети Сава у житију свога оца, Стефана Немање, о подизању манастира Студенице каже: „…било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господар наш и самодржац, Стефан Немања, који је владао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да у овом пустом месту сагради овај манастир.” (Слободан Милеуснић, Манастири Србије, (Нови Сад: Православна реч, 2002), 891.)
Најранији живопис Богородичине цркве у Студеници који је настао 1208/09. године представља највиши домет византијске уметности почетком XIII века. Иако се поуздано не зна ко су мајстори ове цркве, претпоставља се да су дошли највероватније из Котора, где је Немања имао двор о чему сведочи и натпис на тимпанону западног портала, исписан у језички чистој српској редакцији. Неки извори наводе да су заправо грчки сликари извели српске натписе на свицима, легендама уз сцене и књигама, па чак и да је натписе на српскословенски језик преводио са грчког Свети Сава. Ово питање је и данас спорно. Оно што је неспорно јесте да су сликари били образовани у неком великом и старом уметничком центру, што се може видети из иконографског богатства фресака. Овакво сликарство је очигледно одговарало схватањима Светога Саве. Свакако су по његовом налогу, на најистакнутија места постављени ликови оних светих који су највише уважавани у Србији или којима је он посебно био наклоњен. (Милка Чанак Медић и Бранислав Тодић, Манастир Студеница (Нови Сад: Платонеум, 2011), 81.)
Богородичина Црква у Студеници представља модел који ће у различитим варијантама и на различитим нивоима значења бити често понављан у српској средњовековној стварности. (Иван М. Ђорђевић, Студије српске средњовековне уметности, (Београд: Завод за уџбенике, 2008), 209.)
Студеница је током налета турака претрпела знатна оштећења, те је прва значајнија обнова урађена после обнове Пећке патријаршије, 1569. године, када су поново насликане фреске. Фрескописци из XVI. века су се ослањали, у највећој могућој мери, на првобитни живопис, када су настојали да понове скоро у целини његов програм и распоред.
Оригинални студенички фрескопис је сачуван у олтару, затим у поткуполном простору, на западном зиду и у доњим зонама наоса.
Српски владари и великодостојници који су у своје задужбине преносили живопис Студенице имали су пре свега идеју о Студеници као првој српској лаври и месту култа првог српског владара, монаха и светитеља – Светог Симеона Мироточивог. Владари који су део или у целини преносили декор Студенице у друге српске земље желели су да идеолошки приближе своје задужбине Студеници тачније њену симболику – маузолеј као култ владара али и култ државе и нације као светиње коју ће ходочастити Срби.
По угледу на свето место првог светитеља династије Немањића светог Симеона стварају се друга, нова места која заједно са својим прототипом чине мрежу светих места српске државе. (Ђорђевић, Студије српске средњовековне уметности, 208.) Распоред фресака у Градцу доследно понавља Студеницу, затим манастир Бањска, задужбина краља Милутина, такође је рађена по овом моделу. (О томе сведочи запис Данила Другог да је морала бити уређена „на слику Богородичине цркве у Студеници.” Опширније: Архиепископ Данило, Живот краљева и архиепископа српских, Београд, 1935.)
Тематика западног манастирског улаза Студенице, видљива је у портику у Жичи. Горња зона портика садржи чудо 40 Севастијских мученика које је у студенички декор ушло по жељи Светог Саве који је утицао на програм живописа. У прстену куполе је смештен натпис испред Савиног имена где пише работавшаго, што потврђује да се он сам старао око осликавања очеве задужбине. Ова сцена 40 Севастијских мученика касније поновљена је у припрати Градца, Леснова, а такође и у певничким просторима Милешеве и Сопоћана. Затим пустиножитељи, Свети Сава Освећени по којем је Свети Сава добио име, такође се истичу у Студеници, Жичи и Милешеви – Поред ових манастира и у Дечанима српски владари, потомци Стефана Немање желе да кроз гробни карактер своје задужбине приближе Студеници. Програм Радослављеве припрате такође је имао огроман значај за потоње српске светиње. У ктиторској композицији начин привођења ктитора од стране покојних Немањића, овде први пут исказан, биће у XIII веку код Срба више пута понављан – Сопоћани, Градац, Драгутинова капела у Ђурђевим Ступовима, Ариље. (Ђорђевић, Студије српске средњовековне уметности, 220).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић. Следећи текст ће на нашем порталу бити објављен у петак 7. фебруара 2025. године.
