Дрежник, родно место двојице великих добротвора, сведочи о дубокој повезаности духовног и образовног живота. Црква и школа у овом селу представљају трајне задужбине које су обликовале локалну заједницу. Поред великог ангажовања мештана који су учествовали у изградњи цркве и школе, посебно се истиче допринос митрополита Јосифа Цвијовића и Игњата Даничића.
Рођен у Дрежнику 1878. године, Јосиф Цвијовић је од малих ногу показивао склоност ка духовном позиву. Школовао се у Пожеги, Ужицу и Београду, да би касније усавршавање наставио на Кијевској духовној академији. За митрополита скопског изабран је 1932. године. Митрополит је у свом родном селу подигао школу и цркву, на корист духовног и просветног напретка свог завичаја.
Док је митрополит Јосиф задужбину остварио за живота, Игњат Даничић је своје богатство завештао родном крају тестаментом. Рођен у Дрежнику 1855. године, Даничић је својим трудом и пословном вештином постао угледан београдски трговац и књижар. Иако се после одласка из села више никада није вратио, није заборавио своје корене. У тестаменту написаном 1923. године, наредио је да се од његове имовине издвоји 100.000 динара за подизање основне школе у Дрежнику.
Школска зграда за коју је Даничић оставио новац подигнута је 1924, а свечано освећење извршио је 1926. године епископ битољски Јосиф Цвијовић, када је започета и градња цркве Успења Пресвете Богородице у Дрежнику.
Иако је село остало без великог броја становника, мештани са поштивањем чувају задужбине. Године 2008. отворен је спомен дом Митрополита Јосифа (Цвијовића). Стара школа обновљена је 2016. године средствима удружења „Митрополит Јосиф Цвијовић“. Пет ученика из Дрежника сада наставу похађају у новој школи која је издвојено одељење школе „Ђура Јакшић“ из Равни. Укупно има 58 ученика из три села: Дрежника, Никојевића и Равни. Црква Успења Пресвете Богородице у Дрежнику недавно је добила нови фрескопис у којем је осликан и живопис духовника заслужног за њену изградњу.
Манифестација „Сто година касније“
Поводом славе цркве Успења Пресвете Богородице у Дрежнику и великог јубилеја једног века постојања храма приређена је дводневна манифестација „Сто година касније“.
Првог дана је у порти цркве је одржана промоција зборника радова „Задужбинари Ужичког краја“ у итдању Историјског архива Ужице. Мутидисциплинаран по свом каратктеру, зборник је окупио девет аутора који су на тему задужбинарства писали из угла историчара, историчара уметности, етнолога, архитекте, културолога, публицисте и правника. У центру свих погледа била је задужбина. На овом месту издвојићемо три рада:
Зборник отварају два интересантна текста о Основној школи у Дрежнику. У првом ауторка Весна Лучић доноси податке о настанку и раду Основне школе у Дрежнику на основу борате архивске грађе. Захваљујући последњој вољи задужбинара Игњата Даничића који је завештао средства за подизање школе у свом родном месту, ова зграда је заменила приватну кућу која је била неусловна за одвијање наставе. Чињенице о броју ученика и полној и старосној структури драгоцени су подаци који осликавају судбину школе и самог Дрежника.
На текст о школи природно се надовезује рад о Игњату Даничићу, трговцу и књижару из Београда који је разумео значај образовања и није заборавио своје порекло. Весна Лучићж и Данило Станојевић у коауторском раду откривају нам биографију и судбину Игњата Даничића успешног трговца чије се богатство сликовито сагледава у чињеници да је 1899. године у Београду постојало само пет телефона, од којих је један прикључак био у власништву Даничића. О његовом књижарском раду и публикацијама које је издао, аутори говоре уводећи нас тиме у свет националне освешћености, која је Даничића природно водила ка доброчинствима многим организацијама и установама. Овај рад указује на значај задужбинарства за развој српског народа, али и на жалосну судбину оних који су своју имовину дали на корист друштва које их је заборавило.
Циљеви задужбина имали су поред просветитељског и хуманитарни карактер. Марко Ковачевић даје значајан прилог зборнику радом о Евелини Хаверфилд, њеној чудесној животној судбини и хуманитарсном раду. Текст под називом Дом за ратну сирочад у Бајиној Башти упознаје нас са трогодишњим радом ове установе који је основала Евелина, која је у Србију дошла са другом Болницом шкотских жена и у њој нашла свој дом. Евелина је целокупну своју уштеђевину уновчила да би обезбедила храну, одећу и лекове сирочадима. Како наводи аутор овог рада, не постоји целовита биографија Евелине Хаверфилд, а прилог о истицању њених заслуга за српски народ је и рад у овом зборнику али и њена биографија која ће се наћи у Српском биографском речнику у издању Матице српске.
Целокупан зборник опремељен је фотографијама које нам и визуелно употпуњавају текст. Издвајамо на овом месту фотографију коју је уступила Сенди Вилсон из Канаде, рођака Евелин Хаверфилд, на којој се види беседа и молитва на спроводу Евениле која је сахрањена у порти Цркве Светог Илије. На фотографији се јасно види признање и почаст којаја јој је указана и од стране народа али и од стране цркве. Опело су служили православни свештеници на челу са ужичким окружним протојерејем Стеваном Бојовићем.
Зборник о задужбинарима Ужичког краја претставља значајан допринос оживњавању успомене на заслужне личности које су својим делом задужиле овај крај.
Другог дана манифестације, у петак, 28. августа 2026. године, у цркви Успења Пресвете Богородице у Дрежнику служена је Архијерејска литургија коју је служио архиепископ и митрополит г. Арсеније са свештенством. Велик број мештана, као и становника Ужица и околних места присуствовало је дводеневној манифестацији.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.