Запис о хаџи Радовану и пјесми о Светом Стефану пиперском и жупском

Фото: Радио-Светигора

ПИШЕ: Мр Александар Вујовић

Одрастали смо уз дивне стихове славне српске епске поезије, надахњивали се и васпитавали на њеним поукама и мудростима које су записане и преношене са кољена на кољено, слушајући старије како их пјевају уз струне гусала. Поред пјесмама из преткосовског, косовског и покосовског циклуса, слушали смо и пјесме које су радо пјеване уз гусле, чији је аутор био старац хаџи Радован Бећировић -Требјешки.

Библија и Горски вијенац, Српске народне епске пјесме и „Стабљике српства“, и „Пјесме борбе, ропства и слободе“ су биле дио кућне библиотеке и књиге које су са страхопоштовањем читане.  

Назив једне од његових збирки пјесама „Стабљике српства“, сам по себи већ много говори. Казује да смо увијек били васпитавани у српском наслеђу и традицији, чувајући српско име и предачко учење наслијеђено са кољена на кољено и кроз основну школу, а и касније настављајући своје школовање и одрастање.

У богословским данима на Цетињу, међу првим професорима био нам је професор Агилогије, предмета који се бави изучавањем светости и житијима светих Божјих људи, митрополит Амфилохије (Радовић). Он, који је и предложио да се уведе овај предмет у образовни систем наших богословија и на богословском факултету, по благослову свог духовног оца Преподобног Јустина Ћелијског. И управо на тим часовима, из Агиологије, помињао нам је између осталих бројних и великих богословских агиолошких тема, светитеља и о Божјим људима са којима се он сретао, и који су на њега остављали печат јединствености и непоновљивости. Један од њих био је и хаџи Радован Бећировић. Сјећам се како нам је причао о његовим пјесмама, посебно пјесмама посвећеним свецима, и о његовом лику и дјелу. Приповједао нам је митрополит и о томе како је хаџи Радован био на поклоничком путовању у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, и сво вријеме свог путовања носио је традиционално црногорско одијело, а на грудима крст. Како су тамо мислили да је он неки свештеник високог реда и свуда су га пуштали међу прве и указивали му част и поштовање. И тај пут у Свету Земљу ће на њега оставити дубоки траг, до краја његовог земаљског живота. У част тог поклоничког путовања спјевао је и пјесму „Пут у Свету Земљу“, која је пуна библијских мотива које хаџи Радован описује.

Према ријечима митрополита Амфилохија: Свецима и светости се окренуо више у зрелијим годинама, као и путу у Свету Земљу. Није вјеровао да ће он доћи до Свете Земље, па је тај пут у Свету Земљу оставио на њега дубоки траг, он се вратио као други човјек после посјете Јерусалиму. Престао је да једе месо Радован Бећировић, почео да држи постове, и раније се он причешћивао али после тог пута свето Причешће је било његов хљеб којим се хранио и освештавао“. О томе је писао и Матија Бећковић:

Хаџи Радован Бећировић – Требјешки

Отишао је у Свету Земљу 

у црногорској народоној ношњи, 

Кад су га угледали 

при крагу дугачког реда 

пред Христовим гробом мислили су 

да је његова црна капа камилавка, 

да су токе епитрахиљ, 

да је крст о врату панагија, 

да је тромболос црвени појас, 

да је левор кадионица, 

да је струка мантија, 

да је долама подмантија.

Па су га издвојили 

и увели преко реда

увјерени да је он глава неке цркве 

као што је био 

и јесте

и будет.

Митрополит Амфилохије нам је често причао и о томе како га је покојни хаџи Радован, замолио да, када се упокоји, да дође и служи опијело, што је августа 1986. године тадашњи владика банатски Амфилохије и испунио, одржавши обећање. Том приликом је изговорио антологијску бесједу на сахрани овог барда српског пјесништва.

Несумњиво да ће нам и та антологијска предавања нашег незаборавног професора и учитеља, митрополита Амфилохија, из предмета о житијима светих из Агиологије, остати у дубоком памћењу и сјећању и због прича и свједочанстава о лику хаџи Радована, јер из тих владичиних лекција смо упијали и сазнавали о великим тајнама смисла живота, о којима је такође пјевао овај велики пјесник.

СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ СТЕФАН ПИПЕРСКИ И ЖУПСКИ

Између свих пјесама које је писао овај мудри пјесник, увијек су нам биле драге пјесме на духовне теме, пјесме у којима је опјевавао Бога и светитеље Божје. Он је читавог живота опјевавао јунаке и свеце од пророка, апостола, Светога Јована Владимира, Светога Стефана Пиперског, Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињског и све до Преподобног Јустина Ћелијског. Јунаци у витешту су га надахњивали читавога живота, а светитељи у спознању смисла постојања хранили и кријепили и снагу му давали.

У свом дугом животу хаџи Радован је и живио и писао и у временима безбожним, и у времену када су запостављане српска народна традиција и предање. Стога су његове пјесме биле својеврсни катихизис, када другог катихизиса у школама није било. У својим стиховима он је често опјевавао и користио библијске детаље, и оно што је у нашем народу било свето и миломе Богу приступачно.

Са благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија и тадашњег ректора оца Јоаникија, садашњег Митрополита црногорско-приморског, и разредног старешине, оца Јована (Ћулибрка), сада Епископа пакрачко-славонског, ученици IV  генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су своје богословско школовање отпочели на Цетињу 1995. године, узевши благослов од заштитника школе Светога Петра, своје прве богословске дане су учили у манастиру Острогу, код Светога Василија Острошког. У то вријеме из Острога су ишли пјешке на поклоничко путовање у Манастир Ждребаоник, на поклоњење Светоме Арсенију Сремцу; у манастир Косијерево на поклоњење моштију Светога Луке и на парастос пострадалима у Другом свјетском рату; као и у манастир Подмалинско, покрај којег је хаџи Радован Бећировић живио. У току свог боравка у манастиру Острогу ишли су и манастир Ћелија Пиперска на поклоњење моштима Преподобном Стефану Пиперском. По благослову разредног старешине владике Јована (Ћулибрка) у Острогу су ђаци ове генерације одлучили, да слава њиховог разреда буде Преподобни Стефан Пиперски. Научивши тропар и кондак светитељу, једна од првих пјесама које смо добили да учимо напамет била је управо пјесма коју је у част Преподобног Стефана Пиперског написао хаџи Радован Бећировић.

Од тих дана су сви завољели и пиперски манастир. Стихове које је записао овај богомудри старац посвећене Преподобном Стефану упијали смо као да су били богослужбени. А и јесу, колико ли их је монашких душа прочитало, рецитовало или пјевало, а у духу те истине, ти стихови су освештани, као и они други посвећени Светоме цару Лазару, Светоме Василију Острошком, Светоме Петру Цетињском и другима које је у својим пјесмама опјевавао Требјешки. 

У Црног Гори се на рођењу и крштењу често давало мушкој дјеци име Стеван, а женској Стеванија. Носили су име по својим прецима, али првенствено по светитељима, почевши од Светога архиђакона Стефана (Стевана), преко српских краљева који су носили име Стефан (Стеван) и све до Преподобног Стефана Пиперског и Жупског, слава му и милост. 

И старац Радован је заволио, међу бројним свецима, и овог великог подвижника Христовог. У свом тексту о хаџи Радовану, објављеном у Новинама Српске патријаршије, од 15. октобра 1977. године, број 254, потписаним А. Светигора, блаженопочивши митрополит Амфилохије ће записати између осталог и дио разговора са хаџи Радованом Бећировићем и о Преподобном Стефану Пиперском. У тексту између осталог стоји:

„Имао сам недавно прилике да посматрам десетине младића и дјевојака, од којих су многи некрштени, како са запрепашћујућим страхопоштовањем приступају ћивоту Преподобног Стефана Пиперског. Ту постоје извјесни парадокси које је веома тешко разјаснити. Покушавам да нађем објашњење тог парадокса код старца Радована. Питам га: „Откуд то, да овај народ, коме је светитељство и светитељско јунаштво просто „у крви“, у наше дане толико ослаби у вјери?“ – На мјесто одговора добијам његов суд, који је више бол него осуда: „Ми смо увијек од стра(ха) поштени били! Зато је Свети Петар и изрицао толико проклетстава, не би ли нас уразумио. Уосталом, у злу добро и не треба, јер не може ни доћи…“ Ту ми исприча и једно дивно народно предање о Преподобном Стефану Пиперском. Народ и данас памти да је он био свети још као дијете. И данас постоји у његовом родном мјесту, Жупи Никшићкој, јабука коју је он калемио. Једном рече отац малом Стефану да истјера волове на пашу пошто је већ подне. Мали му одговори: „Али још није подне“. Потом рече оцу да стане својом ногом на његову ногу и упита: „Чујеш ли што?“ – Овај задивљен одговори: „Чујем како звоне звона на небесима“. – „Е, тек сада је подне“, рече дјечак.“

Из овога се види колико је хаџи Радован Бећировић поштовао Преподобног Стефана Пиперског, стога га је, како сам каже, научила Божја сила“ да напише пјесму о Преподобном Стефану Пиперском. „Јер, ако ти се не допада оно што је радио и како је живио, не можеш о њему пјесму писати…“

Тако је и пјесма посвећена Преподобном Стефану Пиперском, својим стиховима постала, својеврсни катихизис, житије светитеља у стиховима. Учена је напамет, рецитована и пјевана уз гусле. 

У пјесми „Свети Стеван Пиперски, која је написана римованим дванаестерцима, хаџи Радован опјевава и слави великог српског светитеља који је био родом из Жупе Никшићке, који се задњих својих година подвизавао у ћелији у Пиперима и ту је основао манастир. Описан је и у пјесми као велики аскета, подвижник и молитвеник. 

На почетку пјесме истиче његове врлине, да као прави испосник, монах, аскета и подвижник нема ни сабље, ни грба, да не јаше коње, нити је имао оружја. Истиче и врлину да није мрзио и да није био осветољубив, и да је светитељ био велики србин, према ријечима пјесник: од главе до пете“

Чудна је судбина, тог великог Срба

Који није има, ни сабље, ни грба,

Нит’ јахао добра коња од мегдана,

Нит’ је има копља, нити буздована,

Нити о рамену бистра џефердара,

Нит’ за пасом пушке, ни оштра ханџара.

Не носаше људску телусину на се,

Нит’ јуначке токе да му прси красе.

На срцу немаше мржње ни освете,

Ал’ је био Србин од главе до пете.

У наставку пјесме аутор говори даје светитељ био истинољубив и да никад није слагао, као и да није скупљао земаљско благо.

Никад није младост пољубио дивну,

А срећу је гледа у туђему сину.

Његов језик никад ништа није слага,

Нит’ је био скупљач земаљскога блага.

Због своје вјере и пожртвовања је био познат и још за свог живота поштован као свети, истински аскета, који:

Бројанице само носаше о пасу

И због тврде вјере био је на гласу.

Само босе ноге и мантије црне,

Ни камиље коже нема да пригрне,

Покрива се косом, а простира браду,

А из уста пушта молитву и правду.

Настављајући пјесму, истиче да је светитељ волио да се осамљује и повлачи и као древни монаси повучено пребива у молитви:

Он припада није ни селу ни граду,

Но пећини ледној, да људи не знаду,

Вучјему насељу и грубој пештери,

Савременој мисли и хришћанској вјери.

У пјесми се истиче и доброћудност и благост, као и чињеница да оваквим Божјим људима молитве и бдења бивају услишени:

Није знао шта је пизма и клевета,

За њ’га није могла, свијетска сујета.

Доброћудан и благ ко мало дијете.

Вас је био Србин од главе до пете.

Испод садашње манастирске цркве и конака је извор свете воде, познат као Ђевојачка вода или Ђевојачки извор, поред тога извора је светитељ савио своје гнијездо и узносио молитве Господу који му се и у сну јавио да ће у миру предати своју душу Богу и да ће бити поштован од свог рода: 

У Пиперској шуми поред изворића

Горела је ова духовна свијећа,

Богомољац ови, тјело своје сруши.

Молитва му дође до Божијех уши,

И у сну му стиже са неба порука

Да ће бити спашен земаљскије мука.

Те послије дугог мучења и поста,

Он велики српски преподобник поста.

Писац истиче нетљеност светитељевих моштију које чудотворе и помажу свима онима који са вјером приступају светитељу:

И његове мошти нетакнуте стоје

Од којих се дуси нечастиви боје,

И Бог му је дао чудотворне моћи —

Ко се вјером моли може му помоћи.

Ову кратку, али богонадахнуту пјесму светитељу, аутор завршава са славословљем, да се поред његових светих моштију служе свете службе и бденија: 

Сад дух његов пјева кроз небеске дворе,

А тјело му спава у ловћенске горе.

Над њим звона јече, држе се ‘денија.

То се мјесто зове „Пиперска Ћелија

Да његова тјела нико није така,

А ко му је стража? Муња из облака!

Светињу пиперску чувају свете монахиње и у овој обитељи се моле Богу и Преподобном Стефану Пиперском и Жупском, а и њих чува и руководи светитељ да узрастају у науци Господњој, као и сви они који долазе на поклоњење светитељевом кивоту. 

Нека овај скромни текст буде мали принос и воштаница пред престолом Божјим и пред ћивотом Преподобног Стефана Пиперског и Жупског, за здравље и спасење оних који славе и прослављају Преподобног Стефана, свих монахиња манастира Свете Ћелије Пиперске, манастира Жупе Никшићке и свих монахиња које су потекле из ове свештене обитељи, као и разредног старешине IV генерације обновљене Цетињске богословије (1995-2000) Епископа пакрачко-славонског Јована и свих ученика из генерације, а и за покој нашег учитеља и професора митрополита Амфилохија и аутора дивне пјесме о којем слушасмо и чије пјесме учисмо и пјевасмо – хаџи Радована Бећировића Требјешког. 

Старац хаџи Радован Бећировић – Требјешки, овај српски народни пјесник и монах српског епског пјесништва, је читав свој живот посветио својој Цркви и Српству, за њих се жртвовао, због њих страдао, али истрајавао је благодаћу Божјом и Његових светитеља. Њима је остао вјеран читавога живота, зато је доживио да га сахрани и над његовим одром бесједи један од највећих срба и владика у XX вијеку, васељенски архијереј Амфилохије (Радовић), са којим сада пјева небеску пјесму уз гусле пред престолом Божјим и пред светим угодницима Божјим, међу њима и Преподобним Стефаном Пиперским. У свом животу је увијек чувао људско достојанство, са чојством и јунаштвом. Због свега што је учинио својим дјелом за свој српски народ и оставио за собом, сада га Бог и светитељи грле, као што је и он грлио њих и пјевао им у славу и част.  И као што једном рече митрополит Амфилохије: „Као пјесник он се по свом спољашњем изгледу и унутарњем духовном лику открива и појављује јединствен и непоновљив. Неће га бити таквога овдје до Страшнога суда, какав је овај лик. За њега као да важи она народна Створи Бог Хаџи Радована Бећировића и разби калуп!“

*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага