ПИШЕ: Сара Димитријевић
„Блажени који плачу, јер ће се утешити“ (Мт. 5, 4). Блаженства представљају степенице нашег духовног живота. Ово, друго блаженство, прати оно прво блаженство, сиромаштва духом, не само у хронолошком смислу, у контексту набрајања блаженстава, већ и у једном суштинском, дубоко егзистенцијалном смислу. Наиме, у човеку који је сиромашан духом, у ономе који је стекао врлину смиреноумља и понизности и који је дубоко свестан своје недостојности и грешности пред Богом, појављује се плач над сопственим гресима, као и над огреховљеним стањем читавог људског рода.
Они који су сиромашни духом, који су ослобођени од пролазних жудњи и страсти овога света, они знају колико је бесмислено бити обузет грехом и пролазним вредностима овог света, због којих човек често и плаче, немајући могућности да оствари те своје пролазне жеље, потребе и страсти. Наиме, када посматрамо реалност овог света без Бога, света који робује сопственим испразним и пролазним маштањима и који је надмен и горд у свом богатству и успеху, света који је самодовољан себи и не потребује Бога и света који је заправо, по речима из Откривења Јовановог, несрећан, јадан и сиромашан (Откр. 3, 17), онда ако имамо врлину сиромаштва духом, врлину смиреноумља, онда се у нама порађа плач над овим светом и његовом огреховљеношћу, која га одваја од Бога. Управо тако су плакали старозаветни пророци над гресима изабраног Израиљског народа и тако је и Спаситељ плакао над светим градом Јерусалимом.
Блажено плакање због греха је суштински битно у духовном животу. Међутим, важно је нагласити да тај плач није неко болесно и песимистично стање. Напротив, тај плач је испуњен надом и радошћу, зато што на крају тог плача и на крају човекове огреховљене одвојености од Бога, стоји Христова победа над смрћу и грехом, победа коју је Он остварио за нас, будући да ми сами, по својој створеној и огреховљеној природи, ту победу нисмо могли да остваримо. У том контексту задобијају смисао и познате речи светог апостола Павла: “Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање, јер се ожалостисте по Богу… јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење… а жалост овога света доноси смрт“… (2.Кор. 7, 9-11).
У предању светих отаца, велики систематизатор духовног учења Цркве, свети Јован Лествичник, у свом познатом делу „Лествица“, следује овом учењу апостола Павла. Он наглашава да на крају блаженог плача не стоји очајање или грижа савести, већ покајање и спасење који доводе до духовне радости: „Плач по Богу јесте туговање душе и такво расположење болног срца у којем срце махнито тражи оно за чиме жуди…Чувај пажљиво блажену радосну тугу светог умиљења и немој престати да је негујеш у себи докле год те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу…
Плод лажног умиљења је уображеност, а плод правога умиљења је утеха…Човек који се обукао у блажени и благодатни плач, упознао је духовни смех душе.“
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
