Манастир је саграђен пре 1289. године, и то је најстарији српски православни манастир у Угарској. Срби из Ковина у Банату су 1440. године ту међутим затекли стару напуштену „латинску цркву“, коју су уредили и претворили у своју православну цркву и посветили је празнику Успења Пресвете Богородице. Марија, удова краљица жалила се брату Фердинанду I да од својих краљичиних добара: града Старог Будима и острва Рац Ковина и Чепела (од тамошњих Срба) између 1527-1539. није примила ни крајцаре. Године 1541. Турци су се шајкама довезли до острва блажене Маргите које се зове Чепел, на ком је више села и место Ковин, цркве и зграде разних врста, ту саградили тврђаву. Католички бискуп Антоније Вранчић је на путу за Цариград 1553. године свратио у Рац Ковин, где је преноћио. Изнад врата манастира Хопово пише на каменој плочи да су „ктитори тог манастира били Лацко и Марко Јовшић из Горњег Ковина, а наручник и исправитељ Јован Божанић и госпођа Ана, Тома и Катарина, и син им Ђорђе – 1576. године“. Угарски кнез Фрањо Ракоци је 1704. године у месту Вишње издао заштитни лист за српске калуђере и становнике Српског Ковина, за време игумана Константина.
Најстарије привилегије које се могу наћи у архивама дате су становницима некад славне вароши Кеве, Рац-Кеве, Ковина на Дунаву у Банату, од краља Жигмунда 1428. године. Из текста привилегије се види да су Угари на становнике вароши Ковина као на стране госте гледали, и који су за краљевину Угарску велезаслужни и намењени да осигурају тамошње границе, па им је због тога опроштено плаћање пореза, митнице (ђумрука) и друге дације. Када су Турци из Смедерева са силом од 40.000 војника напали 1439. године Ковин и тамошњу угарску границу, Срби су се морали повући. Спаљен је и опустошен тада напуштени град Ковин на Дунаву.
Угарски краљ Владислав је ценећи Србе граничаре који су изгубили дом, издао повељу 10. октобра 1440. године. По тој привилегији дато им је право да се населе на Чепељској ади код Будима. На запустелом месту на том дунавском великом острву, стојала је напуштена црква посвећена патријарху Авраму. Добили су ту насељеници Срби земљу, ливаде и воде, па су подигли своје насеље, дајући му поново име Ковин. Срби православци подигли су нови велелепни храм (са црквом и две капеле под истим кровом) од самог тесаног камена и са источне стране поставили сепаратни звоник, који их је служио 260 година. Године 1756. узвисили су Ковинци црквени торањ каменом, за тринаест хвати и покрили шиндром. После 39 година покрили су „вити“ (високи) звоник белим лимом. Ковинци су добили много пута поновљене привилегије од разних угарских краљева и аустријских царева, (које је пописао Хрват, опат Крчелић): Жигмунда 1412. и 1428. године, Владислава I 1440, 1453. и 1455. (потврда старих права) године, Матије 1464. (добијају дрва), 1473. (штити им права), 1474. и 1789. године, краљице Беатрисе 1477. (добили цело острво) године, Владислава II и Ане 1503. године, Јована Запоље 1536. године.
По мишљењу мађарског историчара Салајија, заиста су тада насељени Срби на Чепељску аду, где им је дата слобода и стара насеља да населе – Балванош и Изру. Срби дошљаци из банатске вароши Ковина и два оближња села Баваништа и Скореновца, су од њега добили „муниципална права“ тј. да бирају сами себи власт. Поменуте привилегије је краљ унук Владислав 1453. и 1455. године, не само потврдио него и проширио и на друга околна места. Исто је учинио и краљ Матија 1458. и 1464. године. Из дипломе краља Владислава II из 1501. године види се да су сироти Срби били протерани из (доњег) Ковина од стране Турака, и да су избегли на север и населили се на острву Чепелу. То је било место звано „Сент Аврам Индеке“ (Светог Аврама патријарха) или „Кишкеве“ (Мали Ковин), и ту их је пустио краљ да живе и даље по привилегијама старим. Ушло је то ново насеље Рац Ковин у привилегију и потврђено. Ти Срби нису дуго били мирни, јер су их и одатле Турци потерали, али су они и даље остали верни угарском краљу. Населили су се као браниоци у граничним утврђеним варошима на Дунаву, Ђуру и Коморану. Када су се касније прилике стабилизовале, тражили су они од краља Фердинанда III, да им опет да она места где су раније живели, са свим слободама које су имали. То им је било удовољено, и они су се вратили надомак Будима. Тада су Угари почели те слободе помало сужавати. На великој дунавској ади званој Чепељска, било је десетак мањих насеља, међу којим и Рац Ковин. Ту се налазила на ледини поред Дунава, мала пуста црква Св. Аврама а поред ње на хумки посађена липа, по старо-словенском обичају. Срби су се раширили из Рац Ковина на друга околна места – Тукељ, Св. Ђурђе, Св. Мартоњ, Чепељ, Ловру, Бату, Анза Бег, Чип, Адоњ… Када су се Срби средили и почели напредовати, кренула је 1699. године мржња Мађара против њих, који су тражили од царског изасланика комесара Ајслера да протера Србе из њихових насеља на острву, без обзира на њихове старе заслуге и привилегије. Тада им у помоћ дође патријарх Арсеније Чарнојевић, који од цара Леополда I измоли нове привилегије за своје Србе. Цар аустријски им је потврдио стара права дата од угарских краљева, и друге дао написавши нове царске привилегије. Убрзо им је запретила нова опасност од језуита католичких који су тражили за себе острво Чепељ од царице Марије Терезије. Срби су се опет одбранили и ту задржали али су нека места неповратно изгубили. Прешли су у „унију“ Срби из Тукеља и Анза Бега и постали нови – „Шокци“. Године 1850. преселило се шест породица из места Чипа у Србобран бачки, да би се тако сачували од наметљивих католика.
У току августа 1692. године при Успенском манаститру на Чепелу боравио је епископ Исаија Ђаковић, што потврђују поједина писма упућена одавде. Већ у марту 1693. године у Ковинском манадстиру забележен је боравак патријарха Арсенија III Чарнојевића. Биоравећи у манастиру до децембра месеца, можда са прекидима, патријарх је на различите адресе упутио многобројна писма, па се намеће закључак да је у поменутој години Успенски манастир у Српском Ковину представљао привремену резиденцију патријарха Арсенија.
Постриженик Успенског манастира на Чепелу био је Софроније Томашевић, касније епископ бачки 1718-1730. године. Година када је пострижен и околности под којима је чин монашења обављен нису утврђени, али се са сигурношћу зна да је тои било последње деценије XVII века.
Богати будимски житељ Петар Радосављевић сачинио је свој тестамент 1702. године у 80. години живота. Том приликом завештао је Успенском манастиру на Чепелу суму од 24, а цркви св. Димитрија у Будиму од 20 форинти. Из 1718, године потиче Парусија Хеленског манастира на Чепелу. Рукопис је да се начини и приложио га манастиру епископ Вићентије Поповић-Хаџилавић (1713-1725). На насловној страни се налази текст декоративно исписан: „Сии опши лист монастира Ковина: храм успенија пресветие владичици нашее Богородици, и присно деви Марии“.
Београдски житељ Стојан Кузмановић сачинио је тестамент 3. маја 1722. године. Том приликом оставио је мање суме новца (по шест форинти) манастирима у околини Београда: Војловици, Рајиновцу, Сланцима. Успенском манастиру у Рац Ковину завештао је дванаест форинти, па је исти износ завештао Будимском епископу Вићентију Поповићу-Хаџилавићу.
Будимски парох Јован Антоновић поменут је два пута у вези са Ковинским манастиром. Први пут око 1717. године када је ту замонашен и добио име Исаија, а други пут 1726. године кад је добио чин архимандрита. Реч је о Исаији Антоновићу, рођеном у Будиму 1696. касније познатом српском архијереју. У годинама после 1726. био је егзарх митрополита Мојсија Петровића, потом дугогодишњи епископ арадски од 1731. године и на кратко митрополит српски од 1748. године. Иако његов боравак у Ковинском манастиру није било дуже од једне деценије, било би корисно истражити тај период. Не може се занемарити да је у Арадској епископији оставио дубоки траг. На самом крају месеца септембра, године 1726. на свом путу за Беч, у манастиру је боравио митрополит Мојсије Петровић. У овој прилици манастир је био успутна станица, али је посета била и радна с обзиром на то да је из Ковина митрополит упустио више писама (Сремски Карловци, Нови Сад, манастир Привина глава). Након архимандрита Иасије, 1727. године старешина манастира постао је јеромонах Пахомије, дугогодишњи сабрат и житељ манастира. У годинама око 1734. настао је важан тескт написан на латиснком језику: „ In oppido Raszkeve similiter ejusmodi graeci ritus homines habent unum templum suu(m) antiquitus aedificatim, ac etiam tempore Turcico per eos possessum“. („у граду Српском Ковину људи грчког обреда имају свој храм, давно саграђен, још из турског времена у њиховом поседу“).
1734-1749. године, као један од чланова манастирског братства помиње се монах и јеромонах Атанасије Михајловић, рођен у Јегри 1721. Око 1734. године имао је 13 година кад се учио књизи код проигумана Пахомија, а већ 1742. пострижен за монаха од стране игумана Григорија. 1743. рукоположен је у чин јерођакона у цркви св. Димитрија у Будиму од стране епископа Василија Димитријевића.
Два записа из 1735. и 1754. године помињу Исаију Стефановића, ранијег егзарха ваљевског а касније архимандрита ковинског. Оба записа је оставио сам Исаија у Триоду купљеном у Београду, 15 јуна 1735.
Током Ракоцијеве буне 1704-1711. године Срби су много и свуда страдали. Ракоци се иначе 1704. године обратио писмом Србима у Српском Ковину. Хтео је да их придобије, наводећи да цени њихове историјске заслуге за Мађаре, као и да наређује да нико не сме наудити калуђерима у тамошњем манастиру, као ни мештанима Србима. Али Срби су стали из аустријског цара који им је дао привилегије, па је сукоб са Мађарима био стравичан по људским последицама. На то време сведочили су у Ковинском православном храму, једна икона сабљом много исецана или један велики крст пушчаним танетом пробијен.
Бивши биров ковински био је 1727. године Никола Божић са једним кметом и бележником, тражио је место где би се иселили Срби. После више локација стигли су у Коморан. Било је то једно у низу исељавање, који је водило умањењу броја Срба. За издржавање српске школе место је 1745. године издвајало годишње по 25 ф. То место Српски Ковин је 1769. године имало 39 српских православних породица. Тако пред Мађарску буну 1847. године у месту је било 4100 Мађара и 128 Срба. Мађаризација повезана са унијаћењем, трајала је у месту вековима. Ини који нису отишли изгубили су национални идентитет. Покатоличени Срби постали су постепено Мађари, и наставили ту да обитавају.
По царској одлуци од 7. септембра 1776. године о редукцији броја православних манастира у Аустрији претила опасност да манастир Српски Ковин буде претворен у обичну парохијску цркву, борили су се Ковинци свуда за свој манастир. Писали су будимском владици Софронију Кириловићу, па митрополиту Вићентију Јовановићу Видаку и на крају краљици Марији Терезији, да не буде укинут манастир. Манастир Ковин су калуђери ипак изгубили, и 1777. године прешли у православни манастир Грабовац.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.