Црквиште и манастириште у Толошима
Са друге стране Вељег брда постоји дио који се зове Лужани, а у њему брежуљак са мноштвом разбацаног камења под називом Црквине. По предању које чува локално становништво, ту је била црква, али је временом камење разношено и уграђивано у штале, септичке јаме и сл. На самом локалитету се налази велики број необрађеног камена, али разбацаног, без икаквог реда. Отприлике се назиру контуре цркве, али не и апсиде.По постојећим контурама црква јако подсјећа на цркву Св. Арханђела Михаила на Градини Мартинићкој. Као и у другим сличним ситуацијама, и овдје је консултација са археолозима неопходна, да сондирањем терена утврде обрисе цркве и старост камена.
Међу разбацаним камењем није примијећена камена пластика или неки камен љепше обраде, што је могуће да је оно што је било љепше однешено и уграђено у неке друге објекте. Плоче око врата и прозора, такође, нијесу нађене јер су вјероватно и оне послужиле поменутој намјени. У недостатку старих архивских списа због паљења и познатих уништавања током наше турбулентне историје, а неприступачности страних архива, о цркви и црквишту постоје јако ријетки, па самим тим и драгоцјени натписи. Један од њих јесте онај који је оставио проф. др Павле Радусиновић :“У Лужанима је, такође, на једном брежуљку била, помања стара црква, па се то мјесто и данас зове Црквине.“
Од 2015. године, по благослову митрополита Амфилохија, а захваљујући почившем брату Веселину Ђуричковићу који је обзнанио да постоји овај ликалитет, црквиште је посвећено Часном крсту и служи се Литургија прве суботе око празника Воздвижења Часног Крста (27. Септембар). Осим на слави, локално становништво се окупља и сваког 6. јануара, на Бадњи дан и налажe бадњаке.
Осим цркве и црквишта, у периоду прије Другог свјетског рата, били су видљиви и остаци манастира у близини чувене пећине Магаре и турског утврђења Град: “У атару села у западном дијелу Толоша налази се турско утврђење звано Град. Изграђено је на каменој греди званој Црвена стијена у циљу заштите те граничне зоне према старој Црној Гори, као и поменутог веома важног турског пута. Ниже њега, доље у равници сматра се да је био манастир, чији су мањи остаци (темељи и зидине) били видни још крајем прошлог вијека. Близу њих је пећина Магара, први пут испитивана крајем 1964. године.“
Испитивање манастиришта и пећине Магара је изводљиво и у наше вријеме и требало бих спровести што скорије, јер је извјесно да ће и манастириште покрити приватне куће, а пећина постати туристичко мјесто, тако да би тиме траг било какве старине био трајно уништен.
Фреска Подгорички мученици у „савезничком бомбардовању“
Библијска мисао да све што је тајно, постаће јавно, показала се и у случају настанка фреске посвећене жртвама „савезничког бомбардовања“, гдје оно што се догодило и чудо којим је настала сама фреска није плод нашег мудровања, већ глас вапијућих невиних жртава. Да би ово свједочанство било ближе дочарано, прилажемо дио црквеног љетописа, чије је записничар Миливоје Радоњић, црквењак који је био укључен у све активности око поправке цркве и планирања израде фрескописа. Прилогом брата Николе Миротића и вјерног народа кренуло се у фрескописање средишњег дијела цркве Св. Муч. Макавеја.
Отац Предраг, инж. Недјељко Вулић и ја смо се састали да испланирамо радове и да договорено пренесемо фрескописцу Дејану Јовановићу. Договор је био да се Библијске приче фрескопишу у сводном дијелу, а Христово Распеће (студеничко) на доњем дијелу тј. на зидовима. Осим тога, поред Св .Муч. Макавеја да се фрескопишу: Новомученици црногорски (десни зид поред врата), 42 Мученика Момишићка (лијеви зид поред врата) и да се живопишу и славске фреске толошких стросједјелаца.
Послије неколико дана када се пронијела информација да се ради фрескопис, почели су се јављати приложници за одређене фреске.
Десетак дана прије него што ће фрескописац завршити осликавање свода, отац Предраг је изнио приједлог који ме је одушевио, али и унио извјесну недоумицу и зебњу, како ће се све то бити прихваћено и реализовано. Наиме, отац Предраг је фрескописцу изнио идеју да би он волио да се умјесто Црногорских Новомученика фрескопише страдање мученичког народа Подгорице од „савезника„ 1944. године, али да оставља њему слободу да размишља док завршава живописање свода, као и да на фрескопису буду и патријарх Гаврило Дожић, који је цијели рат провео заробљен у концетрационом логору Дахау и свети владика Николај, који је, такође, провео дио рата у том логору. Добио сам благослов да потражим и одштампам слике разрушене Подгорице, патријарха Гаврила и светог владике Николаја. Након неколико дана извршио сам послушање и донио: фотографије разрушене Подгорице, тачније фотографију цркве Св.Ђорђа, под Горицом из тог периода, фотографију одвођења патријарха Дожића у заробљеништво, светог владике Никалаја из Дахауа и икону Мученика из логора Дахау.
Од тог догађаја прошло је неких десетак дана, а фрескописац је у међувремену дошао до фрескописања доњег дијела тј. зидова централног дјела цркве.
Почео је одмах са угљеним скицирањем 42 мученика момишићка (у дијелу од степеница до иконостаса). Био сам изненађен, јер је договор био да се фрескопишу на зиду поред врата. Објаснио ми је да му се као композиција уклапају, јер ће ту доћи у прозорском дијелу окна и фреска Ђурђиц. Питао сам га за фреску Подгоричких мученика, о којим ми је рекао да још размишља, али мисли да ће врло вјероватно бити урађена на зиду наспрам 42 Мученика Момишићка.
Пошто сам скоро сваку ноћ долазио и гледао како иду радови био сам свједок када је почео да угљем скицира будућу фреску Подгоричких мученика од „савезничког бомбардовања“ .
Направио је распоред тако да је прозор на десном зиду дијелио композицију на два дијела. На десној страни од прозора биле су: Црква светог Ђорђа, жена у традиционалној одјећи, са плетеницама и марамом преко главе и са дјецом (два дјечака ,дјевојчицу и неколико рушевина), на лијевој страни од прозора је била старија жена, Црногорац у традиционалној ношњи, војник, а изнад цијеле композиције, изнад прозора два авиона у лету који бомбардују народ и град.
У односу на угљену скицу, фреска је добила мало другачији распоред тј. десна и лијева сцена су замијениле мјеста, па се видјело да авион долази са запада и бомбардује Подгорицу и цркву Светогф Ђорђа. Скица која је приказивала жену са троје дјеце је добила још једно, четврто дијете.
Дана, 13. децембра 2016. године, послао сам оцу Предрагу Вибер поруку, са фотографијом фреске, у случају да би желио нешто да сугерише, и добио одговор да ће бити у цркви за пола сата. Након доласка, отац је благословио наставак живописања и рекао да му је посебну пажњу привукао лик жене на фресци.
Послије два дана након овог догађаја, 15. децембра око 19 часова, опет смо се састали у цркви, видно задовољнији јер су већ биле живописане фреске патријарха Гаврила, светог владике Николаја и светог Василија Острошког. Након тога, остајем још мало у цркви да уживам у урађеном и испратим јединствену прилику рађања и других фресака.
Иако је скоро напустио цркву, отац Предраг ми шаље три Вибер поруке у којима ми шаље скениране странице књиге Пакао над Подгорицом и схватам да су дјеца погинула у бомбардовању сахрањена на Толошком гробљу. На очево питање фрескописцу- зашто је насликао и четврто дијете, фрескописац је рекао да је тако урадио јер му се отворио простор да наслика још једно дијете.
Браћи, Зорану и Дарку испричао сам ову причу и договорио се са њима да потражимо споменик.
Божјим промислом, док је отац у парохији освештавао славске колаче у част светог оца Николаја Мирликијског, у једном од свечарских домова сазнао је број телефона унука од упокојене старице са фреске чије име је било Госпава.
Са унукама упокојене Госпаве отац се чуо и договорио да се нађу 21. децембра 2016. у 17,30 у цркви Светих мученика Макавеја, па је и мене позвао да будем присутан.Тачно по договору дошле су унуке почивше Госпаве, кћерке дјечака којег је Госпава носила испод срца када су јој четворо остале дјеце погинули у бомбардовању.
Унуке су са врата цркве угледале фреску, почеле су сузе да им мију лица и само су рекле „иста бака„.
На очево питање да ли се личе , одговориле су да је баба Госпава имала исте плетенице и носила мараму. Идентични су чак и облик лица и носа. Поред тога свједочиле су да је Госпава била вјерујућа жена, да је славила славу дома у који је дошла и родску славу, тако да је и сада у цркви Светих Мученика Макавеја, свети Николај наспрам ње. Такође, су казале да је била јака жена, да је њиховом оцу и мајци поклонила златне ланце са Крстовима и рекла им да док год их буду чували, Бог ће и њих чувати. Њихов отац је свој ланац изгубио дванаест дана прије него што се упокојио.
Отац Предраг им је рекао да нијесмо знали за Госпаву и дјецу кад је дошао на идеју да се фрескопише страдање мученичког народа, већ да је само фрескописцу дао идеју за размишљање, као и то и да смо му дали фотографије тада разрушене Подгорице и упознали га са податком да је тада страдало 2000 Подгоричана од „савезника„.
У цркви смо провели неких 20 минута у благодатној атосфери. Пролили смо сузе али са неким посебним осјећањем, не туге већ ако смијем рећи радости, радости што смо свједоци овог догађаја. Споменик бабе Госпаве и њене дјеце се налази десно од олтара, удаљености неких 30 метара. Стари спомених (слика испод) је замијењен новим од црног мермера на којем је, такође, натпис који свједочи о овом страдању. Хвала ти, Господе, што ми омогућаваш да ја недостојни будем свједок ових дешавања. (Миливоје Мишко Радоњић, 24. децембра 2016. године).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Овај пројекат кроз занимљиве приче указује на значај великих светиња и реликвија, сведочећи о лепоти Православља на нашим благословеним просторима.