ПИШЕ: Мр Смиља Влаовић
Задивљени податком да се дјелићи моштију светог Харалампија налазе на више мјеста широм Црне Горе, одлучили смо да ово истраживање посветимо одговорима на пар питања као што су: одакле мошти светог Харалампија у Црној Гори, са кратким освртом гдје се још налазе у Православљу; који су разлози њихове подјеле; зашто се не налазе на једном мјесту, заједно и шта православна теологија каже о дијељењу светитељских моштију, када, ко и зашто оне могу да се дијеле, као и коме се оне могу даривати и који је начин њиховог чувања и поштовања.
Од светитељевог подвижничког живота, упокојења, прослављења, његове су мошти преношене и дијељене. Који је пут њихов и под којим околностима тешко је утврдити без консултовања са осталим православним црквама и њиховим архивама и предањима, па ћемо се за ово скромно истраживање базирати само на простор Црне Горе, тачније Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Милешевске епархије, са освртом на мјеста које су посвећена светом мученику Харалампију, а налазе у границама српских земаља и Грчке, гдје је култ овог светитеља посебно поштован.
Правећи реконструкцију пута свештених моштију од Тесалије, мјеста живљења у упокојења светог Харалампија, дијељења и ношења његових часних дијелова, консултовали смо и монографије појединих манастира који су чували мошти светитеља, народно предање, архивске записе Митрополије црногорско-приморске, интернет архиву Будимљанске епархије, народно предање и садашње свједочанство игумана и пароха помјесних цркава које и данас посједују дјелиће моштију овог Божјег угодника.
Свети Харалампије, житије
О животопису светог Харалампија, у свом Прологу, владика Николај записује: “Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Kада наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот“. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!“ После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.”
Светитељске мошти
О поштовању светих моштију од првих дана хришћанства, па до данас, написано је мноштво књига и студија, о чему можда и најсажетије записује свети Јустин Ћелијски у својој Догматици, гдје каже: “Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрснуо мртваца..
О важности моштију говоре и чињенице; “да су храмови зидани на гробницама и моштима светитеља и света Литургија врши се једино на антимису у коме се налазе честице светих моштију“.
Као најсажетији закључак, исти аутор износи сљедеће: „Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа, и Господ за тело“.
О правилу како се и под којим условима дијеле светитељске мошти, нажалост, нијесмо нашли ни у једној догматици. Једино што смо у вези са овом темом сазнали јесте усмено предање православне цркве, које каже да се мошти светитеља-мученика, које је током самог мучења издијељено, може даривати по посебном благослову Архијереја, а уколико су мошти цјелокупне, са ткивом, очуване – оне се не дијеле.
Посебан осврт јесте на ситуацију током пресвлачења моштију, гдје уколико би се десило да нека честица остане, она би се могла, такође, уз посебан благослов подијелити.
Вађење посебних честица се искључиво ради са копљем којим се ваде и честице на светој Евхаристији.
Мошти светог Харалампија
На основу доступне архиве, интернет архиве, личних разговора и периодике утврдили смо да се мошти светог мученика Харалампија налазе у сљедећим манастирима:
- У манастиру Светог Стефана, на Метеорима (у области Тесалија, у којој је и рођен светитељ), у цркви Светог Харалампија, налази се његова лобања. Током 15. вијека манастиру Светог Стефана је од стране Мађарско-влашког владара Драгомира дарована благословена лобања Светог Харалампија, који је од тада постао други моћан заштитник манастира и цијеле Грчке. У част свештеномученика Харалампија Чудотворца је 1798. подигнут из темеља велелепан храм за вријеме игумана Амвросија и постао је главна црква (католикон гр. καθολικόν) манастира, у којеме се дaнас чувају мошти светог Харалампија.
- Од светогорских манастира честице моштију св. Харалампија налази се у манастирима: у Великој Лаври, Ватопеду, Филотеју, Есфигмену, Зографу, Грегоријату, Св. Пантелејмона.
- У српским земљама налазе се у: манастиру Бањска, манастиру Ђурђеви Ступови, код Раса; у Светоуспењском саборном храму у Крагујевцу; у Црној Гори налазе се у: манастиру Подврх, цркви у Никољцу Бијело Поље, цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу; манастиру Морача и цркви Св. Николе у селу Доње Копривице у Бањанима. О моштима светитељевима на тлу Црне Горе ће детаљније бити ријечи у наставку текста.
Цркве и манастири посвећени Светом Харалампију
У Србији се налази низ цркава посвећених светом Харалампију, од којих ћемо поменути неке:
- Црква у селу Бранковци, Епархија врањска;
- Храм Св. Харалампија у Костуру, Епархија нишка;
- Капела на хору храма светог великомученика Тирона, посвећена је св. свештеномученику Харалампију, Ириг, Епархија сремска;
- Храм Св. Харалампија, Доњи Богићевци, Славонија.
У Црној Гори још увијек нема цркава, ни капелица посвећених светом Харалампију иако се његове чесне мошти чувају на више мјеста. Од 2012. године, игуман манастира Подмаине је покренуо литију са моштима светог Харалампија (шаком која се налази у морачком манастиру), у којој литија креће од манастира Морача, Цетињског манастира, Бара, Котора, Савине и опет се враћа у Подгорицу и наставља до Мораче, гдје се служи празнична Литургија у част овог светитеља.
Куманица и мошти светог Харалампија
На десној обали ријеке Лим, поред магистралног пута Бијело Поље – Пријепоље, у Милешевској епархији, налази се манастир Куманица, посвећен сабору светих Арханђела. Рушен је и обнављан, пљачкан, паљен и подизан, окрњен пругом у социјалистичком периоду, у својим је грудима чувао двије велике драгоцјености – мошти светог Григорија Куманичког и светог мученика Харалампија. Из овог манастира почиње сеоба и дијељење моштију светог Харалампија, коју ћемо покушати да реконструишемо у наставку текста.
Манастир Куманица помиње се крајем 15. века у Крушевском поменику: “Године 1580. у њему је преписан један пролог, а 1604. приложено је Јеванђеље. Током 17. века помиње се још неколико пута. Запустео је у 17. столећу, када су из њега однете мошти светог Харалампија и светог Григорија, епископа. Од тога времена манастир је пуст и без монаха.“
Врло је могуће да су управо фанариотски епископи били ти који су манастиру Куманица дали (или вјероватније продали) мошти светог Харалампија. Познато је да су фанариотски епископи у нашем народу оставили рђав траг и да им је новац био важнији од свих осталих хришћанских и других принципа, па управо из тог разлога и претпоставка да су они били ти који су продали мошти светог Харалампија.
Шта о моштима светог Харалампија кажу истраживачи који су се бавили овом светињом: “Још једна куманичка светиња однета је из запустелог манастира. То су мошти св. Харалампија, које су попут неких куманичких рукописа, пренете у Никољац, код Бијелог Поља. Оне су чуване у једној сребром окованој кутији, са натписом дародавца, гдје хаџи Вукашин Стефановић прилаже кивот са моштима св. Харалампија, манастиру Св. Николе 1776. год.“
Исти аутори говоре о даљој судбини моштију светог Харалампија гдје каже да су Срби Пржићи из Бијелог Поља, донијели мошти до моста на Лиму: „Моћи су уграбили Срби Пржићи из Бијелог Поља и донели до моста на Лиму. Ту су се двоумили, да ли да их носе храму св. Николе или својој кући? Пошто калуђери св. Николе нијесу пристали, по предлогу Пржића, да прилог који падне на свеца деле по пола, између храма и куће Пржића то су ови однели моћи кући, исекли их и продавали на парче. Данас не постоји нико од тих Пржића.“
О дану тоталног уништења манастира каже се: „ Куманица је срушена у другој половини 18. века. Тада се мошти Светог Григорија Куманичког „раздробише на честице.“
Куманица је разрушена прије 1776. године, а обновљена и освећена 2000. године, 12. новембра.
Мали број људи, па чак и калуђера, зна да су се мошти светог Харалампија чувале баш у овом манастиру, могуће и више вјекова.
Подврх и мошти светог Харалампија
На улазу у Ђаловића клисуру, скривен од урбаног живота иако се налази само двадесетак километара од Бијелог поља, манастир Подврх, са својом црквом св. Николаја Мирликијског Чудотворца, је дом моштију светог мученика Харалампија и чувеног Дивошевог јеванђеља.
У овом манастиру, који је на основу записа, изграђен 1606. године чува се чеони дио лобање светог Харалампија.
„У манастиру( Подврх) се чува и део моштију Св. Свештеномученика Харалампија“
Откуда, како и кад су дошле мошти светог Харалампија у манастир Подврх, пронашли смо у Архиви Митрополије црногорско-приморске, у предмету из 1935. год. Наиме, у међусобном спору чланова породице Поповић око тога ко има право да код себе држи дио моштију светог Харалампија и вишемјесечног суђења и саслушавања свештеника Антонија Поповића, снахе му Станике, њеног сина, дошли смо до важних података који говоре управо о моштима светог Харалампија.
Незадовољан тиме што се светиња налази код жене, свештеник Антоније Поповић 1934. године тужи своју снаху митрополиту др Гаврилу Дожићу, у којем пише сљедеће:
„Писмо жалбе: „Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорско-приморском господину Др Гаврилу Цетиње
Ваше Високопреосвештенство,
Љубећи Вашу свету десницу усуђујем се написати ово неколико речи ради следећег:
Од памтивека у мојој породици били су свештеници који су имали код себе светињу делић мошти у нарочитом дрвеном опклопу и са истом је највише руководио најстарији свештеник у породици, што је био исти случај да сам и ја као најстарији свештеник руководијо са овом светињом до назад једну годину дана када ми је на превару узела Станика удова пок. Перка Поповића бив. свештеника а мати Душана Поповића свештеника парохије пећарскоподвршке у времену када јој је био тешко болесан син Војин коју ми сада неда и ако сам на леп начин молио речену Станику и њеног сина Душана да ми даду нудећи им да учинимо распоред времена што нису хтели учињети него самовласно присвајају мое право наслеђено од оца, деда итд.
По предању ова је Светиња од Св. Моштију св. Аралампија чије се мошти налазе у развалинама Манастира Куманице на Лиму.
Молим Ваше Високопреосвештенство, да благословите да ми Душан Поповић свештеник и његова мати Станика дадну на руковање ову светињу што ако они не желе присвојити моје право пристајем да учинимо распоред времена када би ко имао руководити са светињом.
Ако на овоме не пристају да учинимо распоред желео бих да Ваше Високопеосвештенство одузме светињу и одреди шта се даље има учињети јер сматрам да је недостојно да руководи женска са светињом будући у породици четири свештеника између којих сам ја најстарији које би требало да ја са светињом руководим што никада неби пожелио присвојити туђе право. Душан Поповић свештеник лично ми је рекао да са светињом руководи његова мати Станика, и да би он учинио међусобни споразум, али она т.ј. мати му не дозвољава, јер би хтела да буде у рукама њеним онолико времена колико је била код мене које сам ја морао као свештеник држати у реду и пристојном месту а ниуком случају дозволити мирском лицу или још женској. Па би мислим ред био да нас двојица свештеника споразумно држимо, а нико други, без обзира колико је била код мене као једног свештеника у породици.
Љуби вашу свету десницу и проси благослов. Антоније Поповић, свештеник у пенсији, 13/25.04. 1934. год, Бијелопоље, Пећарска“
Након тога четворица свештеника – Антоније Поповић, Љубомир Поповић, Душан Поповић и Тихомир Поповић, 6.10. 1934. год се договарају да светиња код сваког од њих буде по три мјесеца.
У наставку спора, позивају се на разговор учитељ Љубомир Поповић и удова Станка Поповић 23. 10. 1934.
Важно је предање откуда мошти св. Харалампија код њих, које је умировљени свештеник Антоније Поповић саопштио у канцеларији архијерејског намјесништва у Бијелом Пољу:
„Светињу о којој је реч у претпоставци, а по причању мог пок. Оца и стрица, Саича и Васа, до ове светиње су дошли на следећи начин: неки Пржићи – Турци из бившег манастира у Куманици ископали су мошти св. Харалампија, понијели га у Бијело Поље за цркву св. Николе. Исекли су га у Бијелом Пољу и као што рекох, до једног комата дошли су мој отац и стриц. Мој отац и стриц су живели заједно, те је и ова светиња била наша заједничка.
После смрти мога оца Саича ми смо се са стрицем Васом подијелили. После ове поделе иста је остала код свештеника Васа, као код свештеника, а после смрти Васове остала је код његовог сина а оца свештеника Душана и била код њега све до његовог стрељања.
Ова је светиња остала код свештеника пок. Перка, па иако сам ја по рукоположењу био старији због тога што сам ја био на служби ван нашег места рођења, па нисмо давали да се носи ван нашег места. Светињом је руководио свештеник Перко те је при евакуацији Црне Горе донио у Б. Поље која је после његовог стрељања опет враћена његовом свештенику Васу јер је Васо надживио Перка.
После смрти Васове, светињу ми је на руковање предала попадија попа Перка.
Пошто смо светињу држали у великој тајни због Турака, да нам је не би узели, то присутних није било кад ми је поменута попадија светињу предала.
Светињом сам руководио од 1916, па све до 1932. г када је попадија пок. Перка дошла и светињу ми узела, због болесног њеног сина Војина.
Ова је светиња наша породична те по аманету из породице се не може износити.
Светињом треба да рукују само свештеници јер је они једино могу држати како приличи.
Пристајем пошто је и син Перков свештеник, да светињу у заједници држимо и чувамо тако, да једну годину буде код мене, а другу код свештеника Душана.
Никако не могу пристати да светињом рукује женскиња.“
Као коначно разрјешење имамо акт митрополита др Гаврила Дожића у којем о правилу чувања светиње каже овако:
„У духу тамошњег наређења актом број 5743 од 15. 02. 1934. година, а поводом дјелића остатака св моштију, која се налазила код породице Поповић, у бр.5743, 15.12. 1934. године, Митрополија је проучила све списе по питању држања и чувања „дјелића остатака св. мошти“, а који су (списи) настали поводом жалбе свештеника Антонија Поповића, од 25. априла ове године, а достављени актом тога намјесништва бр.668/34. С обзиром на чињеницу: да се свете ствари нарочити ове врсте и по учењу наше Цркве и по традицији наше вјере имају искључиво држати у храмовима, а ни у ком случају по приватним становима- овим се ставља у дужност Архијерејском намјеснику, да позове свештенике: Антонија Поповића и Душана Поповића и друга лица, која се јављају као неки удионичари, да одмах по пријему наређења „дјелић остатка св.мошти“ смјесте у нарочитој спреми у њиховој цркви и тамо се стално држи и чува, као мјесту које одговара светињи.
Ово се нарађење има извршити без даљег објашњења и коментара. У случају противљења ову светињу треба пренијети у Бјелопољској цркви.
О извршењу овога наређења нека Намјесништво извијести Митрополију уз извјештај о извршењу и смјештају светиње.
По наредби Господина Митрополита члан црквеног суда: прота Марковић, пећарска парохија“
На самом крају – наређење је испуњено и мошти светог мученика Харалампија су пренесене у храм Св, Николаја, у манастир Подврх:
„Част нам је извијестити Митрополију, да је наређењу удовољено и светиња је пренета у храм св. Николе у Подврху, исто се да утврдити из извјештаја пароха Пећарско.подвршког, актом бр 20/35. годину, који се налази у архиви овога Намјесништва.
С молбом знања ради: Архије. Намјесник М. Поповић, протојереј
Током последње обнове манастира Подврх нађене су мошти светог Харалампија, али се нијесу посједовале информације да су оне ту дошле из манастира Куманице, преко Пржића, свештеника из породице Поповић и њиховог међусобног спора који је одгонетнуо тајну откуда мошти, ко их је кад и у којим приликама донио.
Никољац и мошти св. Харалампија
На лијевој обали Лима, тзв. Никољпазару, налази се манастир, а сад црква Св, Николаја Мирликијског, изграђен последњих година 16. вијека. У последњој обнови, у манастирској цркви нађене су мошти светог Харалампија. Тачније, на сајту Епархије будимљанско-никшићке поводом проналаска моштију светог Харалампија, наилазимо на податак, да је поред познатог дијела моштију, пронађен још један, дотад непознад кивот, са другим дијелом моштију као што смо већ навели:
“Још једна куманичка светиња однета је из запустелог манастира. То су мошти св. Харалампија, које су попут неких куманичких рукописа, пренете у Никољац, код Бијелог Поља. Оне су чуване у једној сребром окованој кутији, са натписом дародавца, гдје хаџи Вукашин Стефановић прилаже кивот са моштима св. Харалампија, манастиру Св. Николе 1776. год.“
О том догађају владика Јоаникије (Мићовић) рекао: „указујући на велики радостан догађај преноса моштију, подсјетио да је приликом обнове Никољца, испод кивота у којем је почивао дјелић моштију, тамо гдје је почивао дио – само један кичмени пршљен, нађен мањи кивот, у којем је чуван већи дио моштију овог светитеља.
Сада нам је, пак, јасно: да су и ови дијелови моштију дошли из Куманице, да их је неки силан турски паша ископао, понио на Никољпазар и да их је искидао на комаде, гдје су Пржићи (по некима Срби, по другима Турци), узели и вјероватно продали на разне стране. Тако да је један дио дошао до свештеника Поповића, остатак у манастиру Никољац, заједно са онима које је даривао хаџи Вукашин Стефановић 1776. год, када је и разорена Куманица. Кичмени пршљен из Никољца је поклоњен цркви Св. Петра и Павла, а о моштима у Морачком манастиру ће бити ријечи у наставку текста. Постојало је нека претпоставка да су мошти светог Харалампија и у манастиру Пиви, међутим, о томе нема ни писаних трагова, нити садашњи калуђери знају за те мошти.
Црква Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу
У задужбини хумског кнеза Мирослава изграђеној око 1190. године, посвећеној светим апостолима Петру и Павлу, по благослову владике Јоаникија (Мићовића) од 19. фебруара 2015. године чувају се мошти светог Харалампија, тачније његов кичмени пршљен. „Црква Светих Апостола Петра и Павла од четвртка, 19. фебруара 2015, је богатија за мошти великомученика Харалампија, чији је дио пренесен из манастира Николаја Мирликијског у Никољцу.“
Морачки манастир и мошти светог Харалампија
У вишевјековној буковој и храстовој шуми, на проширењу са лијеве стране узводно које направи ријека Морача, живи древна светиња коју подиже Стефан, Вуканов син, унук светог Симеона Мироточивог, а братанић двојице светитеља светог Саве и светог Стефана Првовјенчаног. Манастир Морача живи на мјесту гдје се по предању често гледала свијећа која гори, на мјесту гдје је постављена часна трпеза. Вјековима ова светиња слуша шум горе и водопада Светигоре, а у срцу свог храма Успења Пресвете Богородице чува, међу осталим драгоцјеностима, и мошти светог Харалампија, мученика пострадалог за вјеру Христову.
О моштима светог Харалампија у Зетском гласнику Андрија Јовићевић записује сљедеће: „Неки паша наишао је с војском у Бањане и пао на конак код попа Сава Копривице, који је био и кнез, и понудио му на продају једну свету руку, која је узета из манастира Морача, и поп је купи за 100 цеклина. Ова се рука чувала у кући попа Сава, а на умору је оставио аманет да је поврате Морачи, кад у њиховој кући не буде попа. Кад је 1929. године умро потоњи поп Иво Копривица, онда је његов син предао манастиру Морачи ову светињу.“
По породичном предању породице Копривица, мошти светог Харалампија су од 1760-1785. године дошле у њихову кућу, у Велимље у Бањанима, и у њој биле чуване све до 1929. године када се навршило вријеме да се испуни прадједовски аманет и мошти врате у манастир Морачу. Поменути период је, по породичном предању, био карактеристичан по паљењу манастира. Међутим, историјска наука каже да је манастир паљен почетком 16. вијека и био је пуст седамдесет година, а сав период од оснивања 1252. године, па до данас је живио комплетним монашким животом онолико колико су то друштвене околности допуштале.
Мошти светог Харалампија не помиње ни Павле А. Ровински у детаљном опису манастира Мораче у књизи Црна Гора у прошлости и садашњости 4. том, што значи да оне нијесу биле у манастиру у вријеме боравка Павла Ровинског у Црној Гори. О моштима нема ријечи ни у часопису Просвјета који је излазио од 1889. до 1892. год, као ни у осталој периодици 19. и 20 вијека. У опсежној Монографији о манастиру Морача , мошти су поменуте са пар реченица.
Једини досад познати извор о моштима јесте акт који налази се у Архиви Митрополије црногорско-приморске, у фасцикли из 1929. године бр. 542. Тема тог акта јесте породично предање које је записао студент Богословије, Андрија Копривица, који каже да се једном приликом десило да је велика турска војска, на челу са пашом чије име није наведено, враћајући се у Мостар, прошла кроз Бањане и законачила око кућа Копривица, а сам паша преспавао код попа Саве који је тада уједно био и кнез.
У разговору са попом Савом паша открије да се у његовим бисагама налази влашка светиња и да се иста налазила у манастиру Морачи. На попово инсистирање паша покаже шаку светог мученика Харалампија. Захваљујући пашиној слабости на новац, а поповој упорности да светињу откупи, мошти светог Харалампија пређу у православне руке, али без палца, који је паша у жару преговора откинуо и понио са собом ( за који опет постоји предање да се данас чува, такође, негдје у Бањанима). Тако је рука светитељева вјековима чувана у породичној кући, поштујући аманет попа Саве да је чувају свештеници из породице Копривица, а ако кућа престане да даје свештенике, да се мошти врате тамо одакле су и узете у манастир Морачу.
У вези са тим аманетом и Андрија Копривица, потомак попа Саве, тражи благослов митрополита др Гаврила Дожића да му пошаље неког свештеника који ће мошти преузети и организовати свечани пренос на дан Успења Пресвете Богородице, манастирске славе.
Заједно са моштима купљена је и “панађија, она је у облику осмоугаоника. Са једне стране на сребрној плочи налази се икона св. Богородице, а са друге стране налази се икона св. Николе, а у средини се налази неко нарочито дрво.“ Зато су Копривице одлучиле да и панагију предају заједно са моштима. У оригиналном документу стоји овако:
„Њ. Високоптеосвештенству Господину Др. Гаврилу Дожићу, митрополиту црногорско-приморском, Цетиње
Високопреосвећени Господине,
Као што вам је од раније познато у нашој кући налази се једна Светиња(рука), коју је један од наших старих свјештеника- Сава купио од једног паше, који је при повратку за Мостар наишао преко Бањана.
Предање се очувало овако: Преко Бањана наиђе један већи одред војске коју је предводио један паша. Војска се улогори на ливадама око наших кућа, а сам паша законачи код попа Саве, који је у исто вријеме био и кнез. У разговору који се водио између њих сам паша рече Попу, да се у његовим бисагама налази једна влашка светиња. Код Попа се одмах увећала радозналост-молио је пашу да му покаже да види да ли је заиста Светиња. Паша му је дозволио да је види, када се поп заиста увјерио било му је јасно да је исту заплијенио у неком од наших манастра, па је одмах почео молити пашу да му је прода. Паша га је много одбијао, ваљда да би је боље продао. Или због неког другог разлога. Након дуже погодбе паша му је обећао продати, али не цијелу. Попу Сави тешко је било пристати да се ма шта одвоји од светиње, али је морао пристати да би бар нешто спасио. Тада откину палац, те га паша понесе са собом, а остале купи поп сава за већу суму новца.
Исту је држао и служио сам поп сава до пред крај својега живота, а испред своје смрти предао је својему сину попу Крсту са аманетом; да светињу чувају и о њој се старају свјештеници из наше породице док их буде и докле узмогну, а ако икад дође вријеме да се износи из наше куће да се преда онамо гдје је раније почивалат.ј. у Манастиру Морачу.( Свакако да је поп сава приликом куповања дознао да је из Морачког манастира заплијењена).
Од попа Саве т.ј. од како је светиња у нашој кући има 150 или више година. Изгледа да је у исту купио у времену 1760-1785 године. А Ви ћете знати да ли је у том времену, или мало прије или доцније паљен и пљачкан Морачки манастир, па према томе можете и годину касније одредити.
Пошто се засад у нашој породици прекинула свјештеничка служба са смрћу мојега оца и ђеда, то смо се ријешили да поступимо поп аманету попа Саве, да на један достојан начин предамо Светињу морачкоме манатиру на даље старање.
Осим поменуте Светиње код нас се налази и једна Панађија(она је у облику осмоугаоника. С једне стране на сребрној плочи налази се икона Св. Богородице, а са друге икона Св. Николе, а у средини се налази неко нарочито дрво). По предању и она је купљена заједно са руком, па смо се ријешили да и њу предамо да и даље буду заједно, да почивају у лаври Немањића за срећу тамошњег народа и наше породице.
Да бисмо могли достојно извршити тај пренос-предају потребан нам је ваш благослов и помоћ на коју у овом случају све полажемо.
На Ваш ранији предлог ми се старамо, односно бићемо спремни за Вел. Госпођин дан, да се тада изврши пренос. Само учтиво молимо ваше Високопреосвештенство да изволи наредити једноме од тамошњих свјештеника, а по могућности самоме настојатељу, да дође до наше куће, те да сам руководи са Светињом за вријеме пута, јер се нама врло тешко ријешити са њоме на тако далек пут без свјештеног лица.
Такође се надамо да ће те Ви као и манастир Морача дати нам по једнописмено признање, приликом предаје или раније за спасење и дугогодишње чување Светиње – руке Св. Каралампела. (подвучено као погријешено)
Најучтивије молимо ваше Високопреосвештенство да би сте нас изволили раније извијестити иза све дати ваше упутство, као и којега ће те од Г. Свјештеника одредити за пренос, јер нам је и са њим потребно ухватити везу како неби закаснили са преносом за Госпођин дан, јер је пут прилично дуг и тежак.
У овом случају полажемо сву наду на Вас да ће те Ви све учинити што од вас буде зависило да е ова предаја изврши што достојније, као и наше путовање да се олакша, јер нам је за ову ствар машта не могуће предузети без Вашега благослова и помоћи.
Примите Високопреосвећени Господине израз наше потпуне оданости и поштовања.
У име наше породице: Андрија Копривица, студ. теолог, Велимље 1. март 1929. год“
Митрополит Дожић, на договор око свечане литије и преноса моштију светог Харалампија, шаље игумана, архимандрита Мирона Меденицу, када је договорен детаљан план преноса моштију, који је релизован 28. августа 1929. године у виду свечане литије, која је од Велимља, из Бањана па до манастира Мораче на манастирску славу вратила мошти у мјесто свог првобитног пребивања, а манастиру Морачи вратила још један драгуљ, који ову светињу чини препознатаљивом немањићком лавром, а породици Копривица даривала благослов и захвалност светог Харалампија и ове древне светиње посвећене Богомајци и њеном Успењу.
Данас се рука св. Харалампија „чува у металном кивотићу и једна је од највећих вриједности манастирске ризнице“.
Мошти св. Харалампија у Бањанима
У Бањанима, у селу Доње Копривице, у засеоку Реновац, налази се црква посвећена св. Николају Мирликијском чудотворцу, крсној слави братства Копривица. У тој цркви се чува дио моштију св. Харалампија, тачније дио прста који је некад узео турски паша са шаке која је сад у манастиру Морача. Гдје је други дио прста, засад се не зна, као ни то да ли у Бањанима још негдје има моштију светог Харалампија.
На сајту Епархије будимљанско-никшићке налази се текст о поменутим моштима и Литургији служеној 22. фебруара, на дан св. мученика Харалампија: “У суботу 23. фебруара 2019, у храму Светог Николаја у селу Реновац у Доњим Копривицама служена је света Литургија којом је прослављен празник Светог свештеномученика Харалампија чији се дјелић светих моштију чува у храму у Реновцу. Свету Литургију служио је парох бањанско-рудински јереј Раденко Копривица уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку богослужења вјерни су имали прилику поклонити се светитељевим моштима (дио прста од руке) које се у овом храму чувају од 1929. када је манастиру Морачи враћена светитељева рука која се од 18. вијека налазила у посједу свештеничке куће Копривица. Наиме, светитељеву руку од Турака који су претходно попалили и опљачкали ман. Морачу и ову светињу са собом понијели у и у повратку за Мостар свратили у Бањане, откупио је свештеник Сава Копривица са парохијанима.“
Закључак
Данас, након толико вјекова у којима је било различитих историјских олуја, бура, ратова, кратких предаха, суноврата и обнављања, мошти светитеља су биле стална утјеха и подршка намученом народу. Из посебног поштовања према њима, а кроз њих према самом Господу који се кроз њих прославио, народ је те светиње чувао, носио, сакривао онолико колико се највише у одређеним моментима могло и умјело.
Култ светог Харалампија поштован највише код Грка, па код Срба, и данас свједочи о томе кроз толико дијелова моштију које се чувају у различитим манастирима и црквама широм српских и грчких земаља.
Ношене, поштоване, а затим и оскрнављене и раздробљене, мошти светог Харалампија су након свега подијељене и продаване, али су ипак нашле свој дом код молитвеника, побожних и оних других људи које је сама светиња натјерала да се открију и да их пренесу тамо гдје им је и мјесто, у дому Божијем, у цркве или у манастире, гдје ће на прави начин бити чуване и поштоване. Овај скромни текст је покушај да се бар дјелимично открије пут и поријекло моштију светог Харалампија, као и да се наброје мјеста гдје се чувају дјелићи његових моштију. Осим научног приступа кроз коришћење тзв. научног апарата, на неки начин овај текст јесте позив да бар нека капелица, параклис, хор, крстионица, добије име по светом Харалампију који нас свудје по овим нашим намученим земљама штити, благосиља и молитвено подржава.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Овај пројекат кроз занимљиве приче указује на значај великих светиња и реликвија, сведочећи о лепоти Православља на нашим благословеним просторима.
