ПИШЕ: Мср Невена Милосављевић
На уском путу Звечан – Зубин Поток, препуном непрекидног успона, и у физичком и у духовном смислу, угнездио се манастир Девине Воде, посвећен Чудотворној икони Богородици Тројеручици, која је и слава манастира. Комплекс манастира чини малена црква и конак, као и мало уређено двориште. Налази се на, наизглед, неприступачном терену, а некако савршено, прво Божјом руком, а онда и људском, пројектовано, да буде изолован за манастирски живот, а доступан за вернике.
Изградња манастира
У близини данашњег манастира налазио се извор чудотворне воде ,,Девине воде“ у подножју ,,Девиног брда“ по којем су распрострањене ,,Девине ливаде“. Етимологија ових имена несумњиво је везана за култ Пресвете Дјеве Марије, што нас наводи да верујемо у живо присуство Богородице. Мештани немају информације откад датирају ови топоними. Извор лековите воде је био и подстицај за изградњу манастира, када је један од мештана из оближњег села Банов до, Велибор Спасојевић, саградио чесму 2001. године посвећену Светом Василију Острошком. Поводом тога сваке године је одржаван сабор на празник Светог Василија Острошког, где су мештани бирали домаћине и освећивало се славско жито и колач. Пре тога, овај извор се налазио у шуми, мештани су често навраћали да се умију, да попију воду и веровали су у њену лековитост. Изградња манастира почиње од 2002. године и траје до 2006. године. Именује се мушким манастиром и наредних година се предано ради на изградњи манастирског комплекса и живописања цркве. У распону од само једне деценије, ова светиња, на само 9 км од Звечана, постаје оаза лепоте и мира и окупља све више верника, захваљујући тадашњем настојатељу, игуману протосинђелу Фотију. Уз посредовање Епархије рашко-призренске, државе Србије, фондације ,,Делија“, фондације ,,Дајана Пауновић“, удружења ,,Сви за Космет“, ,,Млади за Космет“, самосталних донатора и многих других организација поплочана је порта, завршен конак, фрескописана црква, уређен оградни зид око манастира, капија, продавница за сувенире, путоказ и прилаз манастиру.
Архитектура манастира
Црква је у урбанистичком плану димензија 8×5, замишљена да буде грађена у средњовековном стилу. Фасада је од жутог и браон камена, а сама црква је у складу са православном символиком подељена на издужени правоугаоник, представљајући брод – Нојеву Барку, кружну форму у облику крста и куполу. Унутрашњост је подељена на три дела: мању припрату, наос и олтарски део. Припрату од наоса одвајају царске двери, а улаз у светињу је са западне стране.
Фрескопис манастира
Фрескопис је друга важна ствар у расту једне светиње, а за фрескопис манастира Девине воде можемо се захвалити фондацији ,,Делије“, која је несебичан пријатељ и донатор свих светиња на Космету. Године, 2015. завршен је фрескопис, а на њему су били ангажовани живописци Урош Јелисавчић из Ужица и Дуња Миличевић из Ваљева. При уласку у ову, просторно невелику, али духовно пространу светињу, остајемо очарани импозантним фрескописом живих боја, на којем је приказано толико представа, да их не можемо једним погледом обухватити. При проласку кроз храмовна врата поглед пуца право на царске двери, изнад којих је на куполи Ширшаја небес, на поткуполном делу са леве стране је Свети Архангел Гаврило, а са десне Пресвета Богородица, који символизују приказ Благовести. На стубовима су четири јеванђелиста (апостоли: Матеј, Марко, Лука и Јован), изнад њих су на самом прстену куполе осам пророка, четири главна пророка: Исаија, Језекиљ, Јеремија и Данило. Уз њих су још: највећи пророк Старог завета, Мојсије (вођа јеврејског изабраног народа), затим пророк Арон, сматран Мојсијевим братом (Према Књизи Изласка, Арон је прво функционисао као Мојсијев помоћник. Пошто се Мојсије жалио да не може добро да говори, Бог је именовао Арона за Мојсијевог „пророка“), онда Свети пророк Михеј (шести од 12 малих пророка, савременик пророка Илије) и пророк Самуил (петнаести и последњи и најпознатији од судија и пророка Израиља). На врху куполе је представа Христоса Пантократора са осам архангела и серафимима. Лево од олтарског дела под сводом је представа Рођење Исуса Христоса, а испод је Свети Георгије, заштитник града Звечана, тик уз реплику иконе Богородице Тројеручице из Хиландара која представља посебну реликвију манастира. Са десне стране иконе је фреска Свети Димитрије, који је заштитник града Косовске Митровице. На супротној страни, десној од улаза је певница, изнад које је представа Васкрсење Христово, а испод фреска Светог Никите. Изнад улазних врата је Успење Пресвете Богородице, а на куполном делу припрате с леве стране Рођење Пресвете Богородице, а с десне Ваведење Пресвете Богородице. С леве и десне стране, од пода до краја врата су фреске Светог Саве и Светог Јована Дамаскина, са иконом Богородице Тројеручице у рукама. Поред Светог Саве је Свети Симеон Мироточиви, потом Свети краљ Милутин, Свети краљ Урош, на једном читавом делу зида је Свети кнез Лазар представљен са главом на тацни, уз те представе можемо видети и фреску Светог Василија Острошког, Светог Саве Освећеног, Светог владике Николаја, Светог Меркурија итд. Заиста, величанствен фрескопис којим доминирају византијско плава и златна боја. Чини се да је поткуполни део јединствен, како у идеји тако и у колориту.
Икона Богородице Тројеручице
Свакако најважнија, већ поменута, а одвећ чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице, поклон је манастира Хиландара овом манастиру. Постављена је на дуборезном трону, а руке и ореоли и Богородици и Њеном Сину Исусу Христу су додатно украшени сребрним филиграном. Украшена је и трећа рука, као и звездице које символизују њену девственост. Претходни игуман Фотије на храмовну славу 25. јула 2014. године објавио је радосну вест да ће бити осликана икона Богородице Тројеручице као поклон манастира Хиландара и већ 25. јула 2015. године на храмовну славу манастира Девине воде, Пресвету Богородицу Тројеручицу, освештана је нова Икона Пресвете Богородице Тројеручице. Од тог дана до данас она је заштитница, исцелитељка и посебан, свечани део храма, пред којом су упаљена три кандила. Верници са посебним поштовањем целивају икону верујући у њену исцелитељску моћ и благодат.
Историја иконе
Икона Богородице Тројеручице је најпоштованија икона у Хиландару и најзначајнија икона српског народа. По предању, припада реду оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола. Посвећени су јој Манастир Горица, Манастир Девине Воде и Манастир Дробњаци.
Икона је добила име у 8. веку. У то време се појавила иконоборачка јерес, а један од њених највећих противника је био Јован Дамаскин, тада још световњак. Зато што је писао против иконоборства, одсечена му је десна рука. Држећи одсечену у здравој руци, Јован Дамаскин се целу ноћ молио пред иконом Пресвете Богородице да му исцели руку како би наставио да пише о поштовању светих икона. И чудо се заиста догодило. У знак захвалности, светитељ је дао златарима да искују руку од сребра и да је поставе на икону. Након чудесног исцељења, Јован Дамаскин се замонашио. Монашки живот је проводио у лаври Светог Саве Јерусалимског, у коју је понео и икону своје Добротворке – Тројеручице. У лаври су се налазиле још две светиње: чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице и патерица – игумански штап Светог Саве Јерусалимског. Према предању, овај светитељ је на самрти прорекао да ће у манастир доћи један царски син његовог имена – Сава, и да ће по његовом поклоњењу причвршћени штап пасти на земљу. Завештао је да се новом Сави као благослов дају обе манастирске светиње. Његовом завештању Јован Дамаскин је додао своје – да се том царском сину да и икона Богородице Тројеручице.
Пет векова касније, пророчанство Светог Саве Јерусалимског се обистинило. У лавру је дошао српски монах Сава. Док се поклањао светитељевом гробу, игумански штап је пао. Исто чудо се поновило и следећег дана. Тако су се разрешиле све сумње монаха да је српски Сава онај кога су чекали. Чудотворна икона Богородице Тројеручице је чувана уз дворове свих из Немањићке лозе. До краја 14. века је прешла са двора српског цара Душана Силног у манастир Студеницу. Почетком 15. века је Студеница постала мета турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину постарали да из њега спасу највредније драгоцености. Тако су икону Богородице Тројеручице учврстили на самар једног магарета које су пустили да иде куда га води Богородичина воља. И магаре је прешло готово целу Србију и Македонију да би дошло на Свету гору, где се зауставило недалеко од Хиландара. Видевши и схвативши шта се дешава, манастирски оци су му похитали у сусрет. Када су скинули икону, магаре је пало мртво.
Крајем 15. века, Хиландар се нашао у тешкој ситуацији због избора новог игумана. Многобројни монаси српске, руске, грчке и бугарске националности никако нису могли да се сложе. Али, за време једног вечерња се са иконе јасно чуо глас Пресвете Богородице да је она игуманија манастира. Сутрадан, на јутрењу, икона је била на игуманском месту. Мислећи да је у питању нека превара, монаси су је вратили у олтар. Међутим, и наредног дана се поновило исто. Тада су схватили да више не треба да размишљају о избору игумана, нити да померају икону са игуманског места. Тако је Богородица Тројеручица постала игуманија и заштитница Хиландара.
Године 1905, на молбу заповедништва високих официра руске војске, која се налазила у рату са Јапаном, начињена је копија иконе Богородице Тројеручице. Била је послата на бојно поље као помоћ православној руској војсци. И Руси су заиста почели да односе победе. Када је између два царства склопљен мир, копија је враћена у Хиландар. Деведесетих година 20. века, величанствена копија Богородице Тројеручице је стигла у Србију. Ова копија столује у храму Светог Саве на Врачару. Постављена је у посебан проскинитар који стоји у наосу храма, уз сам игумански престо. Испред ње гори непрестано велико кандило, а уље из њега је већ многе излечило од разних болести. Икона Богородице Тројеручице је прва светогорска светиња која је, и поред канонске забране, изнесена са Свете горе. Године 1993. је око петнаест дана боравила у цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело више од милион верних. Том приликом се десило још једно у низу њених чуда – слепи од рођења је у тридесет трећој години прогледао“. (Извор: Wikipedia)
О значају манастира Девине воде
Као и сви манастири на Косову и Метохији, и манастир Девине воде је културно и духовно благо, стожер српства и опстајања у немогућим условима. Од сна једног мештанина и изградњи чесме на извору, све до идеје о изградњи манастира од стране мештана, такође, и на крају од благослова Епархије рашко-призренске, пут изградње овог манастира је тако посебан, колико и сам манастир. Након само две године од бомбардовања, у пределима где су само најхрабрији смели да пролазе, јер је постојала опасност од напада Албанаца, врло брзо се изградио манастир, који је сада за Србе још једно место окупљања у вери и љубави. Иако млад манастир, суочава се са многим искушењима, стога је персонификација српског народа у тешким временима, овим временима. Свака косметска светиња личи на косметског Србина, јер су постали неодвојив симбол неслободе и неправде.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
