У претходном дијелу смо писали о непознатој капелици у подгоричкој Старој вароши, тзв. Џафер махали. У овом тексту бавимо се темом још једне капелице која се налазила у злогласном затвору Јусовача.
Јусовача је некадашњи казнени затвор који се налази на Драчу, старом дијелу данашње Подгорице. Подигнута је на простору манастира Светог Марка, заштитника Подгорице, а изграђена од камена порушеног манастира.
Данашњи изглед показује да се Јусовача налази у потпуно руинираном стању. Иако је на списку заштићених споменика културе од 1979. године, по питању њене обнове се до данас ништа није урадило. Од ове текуће године 2026. креће њена обнова, а колико ће то бити успјешно остаје да видимо.
Сама тамница је кроз вјекове мијењала свој изглед и власнике, али и функцију. Након пада Подгорице 1474. године у османлијске руке, затвор је био једна од првоизграђених објеката. Од изградње, па до краја функционисања, Јусовача је заиста била „царство мука“, без обзира ко јој је био управник. Врхунац патње и ужаса затвореници доживљавају за врије управљања Јуса Мучина Крнића, по коме затвор добија име, чувајући од заборава свједочанство на његова звјерства и зулуме.
Јусо Мучин Kрнић, Јусуф-бег, злогласни подгорички забит (полицијски намјесник) је средином 19. вијека у склопу затворског комплекса подигао велелепну вилу (познату као Хан) и истовремено доградио и проширио стару турску тамницу.
По породичном предању Kрнићи (а не Kрњићи) су поријеклом из Албаније. Њихов предак је Kрно, православни свештеник, поп. Његова браћа и потомци примили су ислам. Дошли су у Диноше, код Тузи. Јусуф-бег бива убијен 1874.године од стране Пера Ивановића из Kуча. Убиство Јусуф-бега Мучина Kрнића имало је крваве посљедице, јер је донијело освету – покољ православаца у Подгорици 7. октобра 1874. године. Тај догађај је добио велики публицитет и у домаћој и у страној штампи и претходио је ослободилачком рату 1876 – 1878, односно – скоро све до 1880. године. Тзв. Подгорички покољ заслужује посебан осврт, посебно из разлога што се тад десио први турски дипломатски пораз.
Послије Јусуф-бега, по ослобођењу Подгорице од Турака, у овој кући, Хану једно вријеме је живио војвода Марко Миљанов. Након војводиног одласка, овај комплекс откупила је црногорска власт за 150 наполеона, а након тога за исту своту откупио је Гигоје Беговић. Једно вријеме је у њој била смјештена музичка школа, гдје је музику предавао чувени музичар Вилер. Лудвиг Куба у књизи У Црној Гори записује: “Његова школа (Вилерова) смјештена је у симпатичној романтичној, једноспратној кући Јусуфа Мучића, великог судије, којег је убио Куч, послат од Марка Миљанова.“ Јусовача је од 1893. године опет била тамница, с тим што је за вријеме италијанске окупације дограђен дио за жене.
Због пораста броја затвореника Завод бива проширен: “откупом кућа попа Петра Радичевића. Цијели комплекс је обједињен пресијецањем улице “Ораховска махала“ и подизањем зида.
Павле Ровински у Черногорији о овом здању записује да је режим јако суров и да су услови живота рђави: „Држање људи у подгоричком централном затвору могуће је уз крајњу тјескобу… а сада је Подгоричком затвору, кажу, режим врло суров и зато су неопходне јаче резе и строжи надзор.“
Овај комплекс познат као “царство мука“ садржи више објеката једноставне архитектуре. Ограђен је високим каменим зидом, на чијим угловима се налазе куле стражаре, дограђене за вријеме Другог свјетског рата, а у унутрашњости су двије веће спратне зграде, остаци управне затворске зграде, кухиње, магацина и радионица.
Затворска капела
Од 1901. године за духовне потребе затвореника, организоване су редовне свештеничке посјете, гдје су се затвореници исповиједали, духовно савјетовали, слушали поуке и предавања. Министарство финансија је за те потребе ангажовало свештеника Крста Поповића о чему свједочи акт из митрополијске архиве бр.215, из фебруара 1903. године у којем министар правде Војиновић наводи: “Поп Крсто Поповић почео је тек новембра мјесеца вршити дужност свјештеника подгоричког Централног казненог завода као дужност зависну од Књ. Министарства правде.“
У извјештају бр. 90 свештеник Поповић подноси извјештај о свом раду у затвору и наводи које је све теме обрадио у својим проповиједима, као и да “Проповиједање вјере код многих осуђеника толико је осјетно да у признању својих грјехова, са сузама исповиједају своје грјехове и за њих се кају. Уопште скоро сви осуђеници са вјером и пажњом слушају проповиједи, а оне би још бољи учинак имале кад би Централни завод имао своју цркву у коју би се служило и проповиједало.“
У периоду док се адаптирала капела у самом заводу, затвореници су суботом, уз полицијску стражу, довођени у цркву Светог Георгија, под Горицом на Свето Причешће.
Од 1925.-1940. године свештеник Душан Петровић је био хонорарни свештеник у Казненом заводу.
У фасцикли из 1943. године наилазимо на акт бр. 848 у којем митрополит Ј. Липовац тражи да се служе Литургије у Казненом заводу, као дотад, што значи да је у међувремену капелица формирана и да су богослужења редовно вршена. У поменутом акту се наводи: “да свештеник Лука Пекић по нашем ранијем и посебном решењу врши св. Литургију недељних и празничних дана у Казненом заводу, редовно и без икаквих изговора.“
За вријеме италијанске окупације служашчи у Казненом заводу је био свештеник Лука Пекић који у акту бр. 337 из 1943. године говори да више нема могућност служења Литургије, као у вријеме Краљевине, и да затвором управљају Италијани, као и да није дозвољено да се ни троје људи нађу на истом мјесту, а да је број затвореника са 200 у Краљевини Југославији, порастао на преко 500 и да се људи стално шаљу у интернацију. Свештеник Пекић напомиње да је њега самог интернације спасао министар Петар Пламенац и да у затвору за свештеника више нема мјеста.
Затвореници у току италијанске окупације се одводе у 4 и 30 часова ујутру и без пресуде се стријељају близу Тузи. Идући на стријељање пјевају партизанске пјесме и држе подигнуте песнице у вис. У периоду од 13. јула 1941. до 8. маја 1943. стријељано је преко 500 људи. Стање у Јусовачи је очајно: “Авлија завода испуњена је шаторима и баракама, да се не може проћи. Свуда нечистоћа, да се не може ни проћи, а камоли служити.“
У плану општинских посленика града Подгорице у вези са некадашњом Јусовачом, је било да се она претвори у музеј. У нади да ће се то десити док још ишта постоји од Јусоваче, нијемог свједока патњи православног живља, било би природно очекивати и да се током обнове не заборави ни капелица, мјесто молитви, уздаха и надања заточеника.
Нови казнени завод
Данашњи Казнено поправни завод (Завод за извршење кривичних санкција- ЗИКС) се налази у Спужу. Иако је изграђен шездесетих година прошлог вијека, тек од 2005. године, трудом спушког пароха Станислава Татића затвореници имају редовне свештеничке посјете. Својом љубављу, трудом и истрајношћу отац Станислав је Свети Путир доносио међу затворенике и упркос различитим опструкцијама и искушењима успио да припреми духовни терен за свештенике Кандића, Томовића и Шћепановића који Божју ријеч, утјеху и благослов доноси два пута у току мјесеца затвореницима различитих вјероисповијести.
У затворској трпезарији служи се света Литургија, затвореници се причешћују, исповиједају, одржавају се предавања и духовни разговори. У току посљедњих година око 100 затвореника учествује у Литургији и прима Свете Дарове. Осим православних за савјет свештеницима се обраћају и затвореници других религија, иако затвореницима исламске вјероисповијести долази муселим сваког петка и служи џума намаз, у за то одређеном простору.
У току су преговори око адаптације затворске капеле, а у међувремену за све духовне потребе затвореници православне вјере имају контакт телефон протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошке парохије.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Овај пројекат кроз занимљиве приче указује на значај великих светиња и реликвија, сведочећи о лепоти Православља на нашим благословеним просторима.