Поводом тројубилеја немањићке светиње − манастира Липље

ПИШЕ: Јеромонах Никанор (Божић)

Отргнута од заборава, сачувана од агарјана, ова немањићка светиња свједочи нам о православљу у средњовјековној поноситој Босни. Како је то лијепо Феликс Каинц у својим путописним посвједочио да „нема Српске планине без Српскога манстира“. Нигдје тако у свијету не сијају крстови и не чују се псалми као на српскм планинским вијенцима. Ова светиња заиста сија поноситом Босном, Драгутиновом српском земљом.

У подножју планинског масива Борја, окружен миомирисним липама и планинским потоцима, смјештен је вјековни бастионик − манастир Липље, средњовијековна Немањићка задужбина са храмом Светог оца Николаја Чудотворца. 

У часопису „Дабробосански Источникˮ за 1. август 1889. годинe, број 15, стр. 252-253, стоји да је манастир основан у периоду између 1238-1242. године. Ако би смо узели овај податак као релевантан онда би оснивач манастира био неко од босанских банова или из династије Котроманића, због саме архитектуре грађевине. Међутим, не треба заборавити ни распрострањено народно предање по коме је Свети Сава подигао цркву на овоме мјесту, а касније краљ Драгутин, као нови владар Усоре и Соли, на свом пограничном подручју, а на Светосавским темељима  подигао данашњу манастирску цркву. Колико је важно ово народно предање везано за оца нашег Светог Саву, говори и податак да је мајка Светог Саве била родом са подручја Крајине Босне из породице неког босанског вазала или бана, како то биљежи Свети владика Николај Велимировић. Архитектонска грађа манастира Липље недвосмислено подсјећа на светиње Немањићког градитељства.  Када је манастир Липље посјетио један чувени архимандрит са Косова и Метохије свједочио је да овај манастир „одише духом Немањићких светиња какве се виђају једино још на Косовуˮ.

Према данашњим, недовољним и неадекватним, историјским истраживањима манастир је задужбина краља Стефана Драгутина Немањића са краја XIII или почетка XIV вијека, како нам пише Преподобни Јустин Ћелијски. Крушевски помјаник или помјаник манастира Добрун надомак Вишеграда нам свједочи о липљански монасима који су се овде уписали крајем XV вијека. Међутим, помјаник је уништен приликом бомбардовања Београда и Народне библиотеке током Другог рата. Мала збирка рукописних књига манастира Липље из XV, XVI и XVII вијека свједочи о активном монашком животу. Било како било, ова велељепна Немањићка светиња од времена свога оснивања, па до наших дана никада није била рушена. Сваки камен уграђен у овај манастир до данас стоји на своме мјесту. 

Током своје вјековне историје манастир је живио са успонима и падовима. Не смијемо заборавити и страшни догађај из давне 1615. године када је приликом поплаве страдало десет црноризаца и четири манастирска ђака. Овај податак нам износи липљански љетописац монах Данило. Иако се податак не односи на манастир већ на манастирски метох, веома је значајан у историјским истраживањима ове светиње.

Некада су се манастирски посједи простирали до данашњег града Прњавора; имао је своје скитове и метохе, неколико десетина монаха и ђака. Радило се на пољима, у иконописним и шивачким радионицама, преписивале су се књиге од којих су неке и данас сачуване. Липљански фрескопис је имао посебну важност и љепоту. Манастирску ризницу краси и сликани Антиминс из 1746. године, рад архиђакона Герасима.

Доласком незнабожних агарјана, стара слава замјењена је плачем, прогоном, страдањем и мучеништвом. После пораза под Бечом 1699. године Агарјани се повлаче. У повлачењу страда народ и села, али и њихове светиње. Братски манастир Ступље Агарјани су спалили до темеља да ни камен на камену није остао. Манастир Липље је опустошен. Попаљени су конаци и економија, али Божјом милошћу и чудом, манастирски храм је остао нетакнут. Осим оловног крова кога су Агарјани скинули, све је остало ту. Али живот више није био активан. Монаси су избјегли, а неки и страдали. Утихнуло је липљанско кандило.

Никада не смијемо дозволити времену и онима који чине вријеме да претпоставимо да је од те 1699. године па до обнове 1879. године у потпуности престао живот манастир. Само један мали, али значајан податак говори о животу ове светиње. Године 1746. за ову светињу митрополит Гаврило је освештао антиминс. И поред опустјелог манастира, народ се сабирао са својим околним свештеницима и овде, када је то било могуће, ради приношења Евхаристије.

Доласком дашка слободе међу крајишке Србе јавља се и жеља за обнову светиња. Тако се јавила и жеља за обнову липљанског бастионика. Народни предводитељ стари прибински прота Коста Душанић са свештенством, али прије свега народом, а међу њима и неколико хајдука, обнављају манастир Липље 1879. године и посвећују га Благовјестима Пресвете Богородице. Од тада до 1965. године, манастир је служио као парохијска црква. После свештеничког освећења те 1879. године до наших дана, манастир није освећен Великим архијерејским освећењем.

Манастир Липље је од свог основања био посвећен Светом оцу Николају Мирликијском. Приликом обнове у XIX вијеку пронађен је печат манастира на коме је изображен празник Благовијести Пресвете Богородице и угравирана 1330. година. Међутим, печат је припадао манастиру Осовици надомак Србца, чија је храмовна слава била Благовијести. Приликом проналаска овог печата манастир Осовица је био срушен и није се знало за његово постојање. Манастир Липље је током историје називан и Осојница. Из тог разлога дошло је до мишљења да се ради о једном манастиру, Липљу, а не о два како је историја касније показала.

Доласком липљанског пострижника за епархијског архијереја предузимају се значајни подухвати за обнову светиње. Тако је Епископ Јефрем са архијерејима далматинским Николајем и зворничко-тузланским Василијем, освештао манастирски храм малим освећењем 1984. године. У наредним годинама предвођени нашим старцем Епископом Јефремом, манастир Липље је вратио првобитни сјај, засвјетлило је липљанско кандило пуним сјајем.

У овој 2024. години манастир Липље слави три значајна јубилеја:

1. 145 година од обнове манастира (1879-2024);

2. 100 година од малог освећења од стране митрополита Василија (Поповића) када је дозидан звоник (1924-2024); и

3. 40 година од малог освећења храма за вријеме Епископа Јефрема (1984-2024), када је и урађена конзервација и рестаурација манастирског храма.

*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага