ПИШЕ: Марија Станковић
Манастир Свети Прохор Пчињски је један од најстаријих српских православних манастира. У окружењу планина Рујан и Козјак, на левој обали Пчиње, тридесетак километара од Врања, протеже се манастирски комплекс, који се, када прилазите из правца Врања, види са узвишења на путу.
Изгледа као бисер у подножју ових планина, а цело подручје око манастира под заштитом је државе другог степена, као Предео изузетних одлика Долина Пчиње.
Долина Пчиње је једино заштићено добро које је под управом Српске православне цркве. Предео изузетних одлика је заштићен 1996. године, а њиме од 2003. године управља Епархија врањска. Ово је прво добро које је добило статус заштићеног добра у категорији „предео изузетних одлика“.
Његова изузетност огледа се у томе што 80% површине представља приватну својину, што у пракси није чест случај. И заиста је ово предео изузетних одлика, тако близу града и општина у окружењу, а као да прича неку своју посебну, аутентичну и бајковиту причу.
Посебне заштићене врсте биљака и животиња налазе се овде, сама река посебна је по својој флори и фауни и леденој води која протиче, а шуме по својој столетности и импозантности.
Сам манастир био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања око 1180. године. Ово подручје у састав Србије ушло је крајем 13. века у време Стефана Немање. Велику обнову манастир је доживео у време Светог краља Милутина у 14. веку. После ослобођења Србије од Турака и бурног ратног периода 1878. изграђена је велелепна манастирска црква, каква је данас. У олтарском простору налази се гробница Светог Прохора Пчињског и монашка костурница. Најзаслужнији за поправку је био Недељко Ковачевић, дугогодишњи манастирски тутор, родом из села Клиноваца, у Прешевском срезу. По упокојењу Недељка, иначе заслужног старог четничког јатака, његово тело је у знак почасти сахрањено у манастирској порти.
Кроз историју манастир је претрпео многа рушења и разарања, али је опстао и остао на овим просторима скоро хиљаду година. Прво разарање претрпео је од Османлија у 11. веку, а следеће већ после Косовске Битке, када су га Турци више пута рушили. Разаран је и од стране Албанаца, а у Првом светском рату пљачкали су га Бугари. У току Првог светског рата целокупно манастирско братство је било побијено.
-Ја сам у својим истраживањима, бавећи се овим питањем дужи низ година, дошао до бројке да је, што се тиче епархије врањске, пострадало укупно 65 свештеника у време бугарске окупације. Ми имамо забележена имена само тројице из манастира Прохор Пчињски, а успео сам да пронађем имена свих 65 пострадалих свештеника наше епархије. Ако изузмемо Митрополита скопског Викентија, који је убијен, страдали из Прохора о којима говоримо су: игуман Владимир Протић, старешина манастира у то време, јеромонах Арсеније Николић и Јован Поповић, који је био свештеник и сабрат манастира. Игуман Протић је био пореклом из села Клиновце, из свештеничке породице, а игуман Светог Прохора био је од 1912. до 1915. Активно је подржавао четничку акцију, будући да је јужни део Србије одлукама Берлинског конгреса додељен Турској. За живота је био цењен као пример у сваком погледу, озбиљан, достојанствен, а радљив, уживао је велики углед у народу тог времена. Имамо јеромонаха Арсенија Николића, који је био родом из села Буштрање, крштено име му је било Алекса. Монашки чин примио је децембра 1909. године, а за јеромонаха рукоположен 1910. Затим Јован Поповић, свештеник. Он је у јесен 1915. када је бугарска војска опљачкала манастир, заједно одведен са Арсенијем и игуманом на планину Рујан и код села Лукавица сву тројицу су Бугари мучили, убили, посипали гасом и запалили их, каже свештеник Небојша Стојадиновић.
Ако бројку од 65 свештенослужитеља упоредимо са данашњом величином Епархије врањске, можемо закључити да је од стране Бугара у Првом светском рату пострадала цела једна епархија и нешто више. Али у контексту Великог рата, не можемо говорити само о страдању свештенства, већ о једном масовном страдању, као последици бугарских зверстава. Циљ је било застрашивање народа и бугаризација, па су прво убијани учени људи и свештеници, како би се народ “обезглавио.“ Тако су настала и нека велика стратишта на подручју Епархије врањске, попут Дубоке долине, а пострадали са ових простора канонизовани су у ред Светих 2017. године као Сурдулички мученици, али то је тема неког засебног чланка.
Дакле, манастир Прохор Пчињски 1915. године остаје без братства и наредних неколико година, тачније до 1917. њиме управља свештенство са ових простора. Тако је све до 1921. године када манастир преузимају Руси, на чело манастира долази архимандрит Кирило са још неколико монаха и он тамо уводи руско богослужење, начин живљења, правила, што се одржало до 1932. године. Тада манастир посећује владика Јосиф скопски, остаје у њему неколико дана, сагледавајући целокупну ситуацију и уз одређене напоре манастир 1933. године поново преузима Српска православна црква и од 1933. игуман је српски монах Вартоломеј. Од тада до данас манастир Свети Прохор Пчињски живи свој манастирски живот.
Као и све светиње кроз бурну историју нашег народа манастир је имао вишеструку улогу.
– У том тренутку сваки манастир има своју двоструку улогу, и историјску, и духовну, а нарочито се то огледа у манастирима који су на рубним крајевима земље, као што је Прохор Пчињски. Он се налази на тромеђи, у близини је Северна Македонија, граница са Бугарском, са Косовом и Метохијом и као такав игра огромну историјску улогу у заштити нашег народа на овим просторима од свих уплива, било политичких, војних. или како год. Са друге стране, ти манастири су имали и улогу школе, па је наш манастир имао и улогу болнице, једна, дакле, огромна улога у очувању националног и историјског идентитета нашег народа, додаје свештеник Стојадиновић.
Бранећи оно што нам припада наш народ страдао је кроз читаву историју. Губили смо људе, али добијали их као наше заступнике пред Господом.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
