У 8. веку настаје капитално дело Октоих (осмогласник) у којем су сакупљене песме према гласовима у којима су компоноване. Творац Октоиха (осмогласника) је био свети Јован Дамаскин (око 680 – 776). Сваки од гласова „владаˮ богослужењем недељу дана – од суботе увече до Литургије у следећу суботу. Циклус у коме се отпева свих осам гласова назива се столп. После отпеваног столпа, поново почињемо са првим гласом и тако даље.
Сваки од гласова има и неку карактеристику етоса која је доминантна и по којој се, између осталог, разликује од других гласова. Први глас одликују достојанство, узвишеност, озбиљност у једноставности. Други глас је подесан за изражавање покајања, топлих молитви, наде и љубави. Трећи глас одликује изражајност, храброст, сигурност, али и борбеност. Четврти глас на неки начин чини синтезу етоса прва три гласа и идеалан је прелаз ка осталим гласовима. Етос петог гласа је радосно-тужан зато што, изражавајући тугу због страдања и распећа Христовог, истовремено изражава и радост због његовог Васкрсења. Шестим гласом се најчешће изражавају страдање, патња и бол, осећање греха и пада људске природе и код слушалаца изазива снажне емотивне реакције. Етос седмог гласа је исихастички и изражава дубок унутарњи мир. Израз му је близу победничког и радосног. Већина мелодија осмог гласа, а нарочито оне које се поју у лаганом темпу, имају карактер достојанства, озбиљности, благодарења и смирености из које избија ведрина, односно исказују завршетак хришћанског пута у смирењу и радосној заједници са Богом.
