ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 1; 1–12)
Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра, којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему. С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана. Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо. Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Лк. 24. 36–53)
У време оно, васкрсавши Исус из мртвих, стаде међу ученике Своје, и рече им: Мир вам! А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима. А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у његово име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте свједоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, и бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!
ТУМАЧЕЊЕ
Док су гледали, Он се подиже и узе Га облак испред очију њихових
Већ смо чули да се Он вазнео на небеса… Облаци и тама беху под Његовим ногама (Пс. 18, 9; 97, 2), како каже Писмо посебним изразом. А облак Га је примио: Господ са небеса. Цар је наглашен царским двоколицама, које су биле послате по Њега… Баш као што је било и са Илијом (2. Цар. 2, 12)… два човека су стајала пред Њим (Мт. 18, 16). Са добрим разлогом јер ће на уснама двојице сведока бити све утврђено (Понз. 17, 6). Речено је да су били у белом… на исти начин као што је виђен анђео у Гробу. Овде је анђео и проповедник Његовог Вазнесења, управо као што су и пророци стално пророковали о Васкрсењу. Анђели су увек око Њега, од Рођења (Мт. 1, 20) и Благовести (Лк. 1, 30) до Васкрсења: Није овде, устао је… (Лк. 24, 6) и тако ће бити о Другом доласку. (Св. Јован Златоуст, Омилија 2 на Дела. 1)
Слава васкрслог Христа окончано је на земљи Његовим вазнесењем на небо. Христу, Првосвештенику будућих добара, предстојало је да уђе не у рукотворено светилиште, већ у само Небо, да се јави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9, 11 и 24).
По васкрсењу своме Спаситељ се током четрдесет дана јављао својим ученицима и апостолима, и разговарао с њима о тајнама Царства Божијег и припремао их за свој одлазак на Небо. У последњи дан свог видљивог боравио на земљи Господ, јавивши се својим ученицима и апостолима, заповедио им је да не напуштају Јерусалим, него да чекају обећани им силазак Духа Светога. Водећи их на гору Елеонску, Господ им је дао чудотворну силу кроз ниспослањем Светог Духа. А по беседи упућеној ученицима и апостолима, Господ подигавши руке своје, благослови их. И док их Он благосиљаше, одступи од њих и узносаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, и бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога.
А зашто су се ученици и апостоли, само што су се раздвојили од свог вољеног Учитеља, вратили радосни у Јерусалим? Зато што су сада схватили тајну домостроја: вазнесење Господа је за њих било утешно сведочанство искупљења које се савршило помирењем Бога са светом и свагдашњим Његовим благословом на Цркву, јер је Господ – у лицу апостола – благословио сву Цркву и не окончавши, него наставивши благосиљање, вазноси се на небо. Небеса умилостивљења су се отворила и примила људску природу.
Свети Јован Златоуст је на празник Вазнесења говорио: „Данас су се људи уподобили Анђелима; човек се сјединио са Бестелесним, и из овог сродства је уследио велики савез. Господ свих, узишавши на небо, помирио је са Оцем својим род људски. Ми који смо очигледно били недостојни земље, сада смо узнесени на небо са самом природом својом. И природа, од које су херувими чували рај, сада сама седи на херувимима”.
Вазнесење Господње је, потом, сведочанство нераздељног и несливеног сједињења Божанства и људске природе у личности Исуса Христа. „Реци, лажни учитељу, – пита свети Златоуст, – о каквој природи је рекао Господ: Седи одеснују Мене? – није ли о људском телу које је Он примио од Свете Дјеве? Дакле, нека се застиде заблудели, који сматрају да је у Христу само једна природа. Његова Божанска природа савечна је престолу славе Његове”.
Свима нама догађај вазнесења Господњег сугерише да је од сада наше живљење на небесима, откуда и очекујемо Господа Исуса Христа (Флп. 3, 20). Ка Вазнесеном на небо ми треба да стално устремљујемо свој ум и срце: Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи… треба тражити, гдје Христос сједи с десне стране Бога (Кол. 3, 2 и 1). Треба да имамо на уму да је наш земаљски живот само пролазно странствовање, а да је наша истинска отаџбина – на небесима. Сећање на ово посебно треба да утешава оне, које збуњује неразрешива на земљи борба добра и зла, добра – често страдајућег и зла – ликујућег