ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела. 4, 13–22)
У дане оне, видећи Јудеји смелост Петрову и Јованову, и знајући да су људи неуки и прости, дивљаху се, а препознаше их и да су били са Исусом, но гледајући исцељеног човека где стоји с њима, не могаху ништа рећи против. Онда им заповедише да изиђу напоље из Синедриона, па се саветоваху међу собом, говорећи: Шта ћемо чинити овим људима? Јер знаменито чудо што се догоди кроз њих очигледно је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи. Али да се не би даље ширило по народу, да им строго запретимо да никоме од људи више не говоре о Имену овоме. И дозвавши их заповедише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. А Петар и Јован одговарајући им рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо. А они запретивши им отпустише их, не налазећи ништа како би их мучили, и то због народа; јер сви хваљаху Бога за оно што се догодило. Јер више од четрдесет година беше ономе човеку, на коме се догоди ово чудо оздрављења.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 17–24)
Рече Господ дошавпим Му Јудејима: Отац мој до сада дела, и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше својим Оцем градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао. Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.
ТУМАЧЕЊЕ
Не можемо али говоримо о стварима које смо видели и чули
Већ ови људи сведоче као мученици, у борби против свега, када сви кажу: не можемо… Ми говоримо о стварима које смо видели и чули. Ако су ствари о којима говоримо лажне, цензуришимо их… О какве ли философије?! Тако нешто може само да прекрива стид, страх и немоћ… А питам се, зашто бисмо се бојали? Они који говоре о стварима које су видели и чули, они су задивљени, слободно говоре, радују се; а они други се стиде, и боје других… (Св. Јован Златоуст, Омилија 10 на Дела 4)
Син не чини ништа сам од себе
Не може Син чинити ништа сам за себе, уколико не види то у Оца свога. Да бисмо ово исправно схватили треба приметити да се речи: може и не може, не користе само у једном смислу, него у многозначном. Нешто се назива немогућим услед недостатка сила за извесно време и за одређено дејство; например: дете не може да се бори, штене не може одмах да види или да се туче, али током времена моћи ће и да се туку, и да се боре, и да јасно виде. Друга немогућност бива у већини случајева; например: не може се град сакрити кад на брду стоји. У неком другачијем случају он би се можда и могао прикрити, под условом да га заклања висока планина. Нешто је опет немогуће услед несаобразности; например: могу ли сватови постити, док је жених са њима; свеједно да ли се Женик види телесно (његово присуство не означава време страдања, него време радости), или се Реч умом созерцава (да ли су дужни телесно да посте они који су очишћени Речју Божјом?). Нешто је, пак, немогуће услед недостатка воље; например: није могао међу њима ништа учинити, због неверства њиховог. Пошто је приликом исцелења једнако нужна и вера болесних и моћ лекара, онда услед недостатка једнога, немогуће је и друго. Не знам да ли ово уопште да припојим немогућству услед несаобразности? Наиме, несаобразно би било исцелити потребите неверјем. Немогућност по недостатку воље изражена је такође у следећим речима: не може вас свет омрзнути; и: како можете добро говорити, кад сте зли по себи? Због чега би било немогуће једно или друго, сем услед недостатка воље? Некада се немогућим назива и то што би, без обзира што је немогуће по природи, могло постати могућим по вољи Божјој; например: немогуће је томе човеку други пут да се роди, нити постоји игла кроз коју може камила да прође. Иначе, шта би и овоме стало на пут, уколико би то била воља Божја? Мимо свих ових немогућности постоји апсолутна немогућност и нешто небивало, а то је управо предмет нашег истраживања. Као што признајемо немогућим да је Бог био зао или да није постојао (ово би показивало Божју немоћ, а не силу), или да је постојало нешто непостојеће, или да два плус два истовремено буду и четири, али и десет, тако исто је немогуће, и ни са чим несместиво, да Син твори било шта што Отац не твори. Све што има Отац, припада и Сину, али и обратно: што припада Сину, припада и Оцу. Дакле, нема ничега сопственог, јер је све заједничко. Чак је и биће у њима заједничко и једнако, иако је Синовљево биће од Оца. Зато се и каже: Ја живим Оца ради, али не у смислу да се живот и биће Сина одржава од Оца, него у смислу да Син од Оца постоји и пре времена, и без узрока. Шта значе речи: твори као што види да Отац твори? Није ли овде реч о ономе што уочавамо код преписивача књига или код сликара који копирају неку слику, а што не би могли учинити без изворника, угледањем на њега и руковођењем њиме? Да ли Премудрост може да има потребе за Учитељем или она сама чини оно чему је научена? Како твори или је творио Отац? Зар је Он створио други неки свет пре овога и да ли ће саздати неки будући, а Син, гледајући на њих, ствара како садашњи, тако и будући свет? Ако бисмо овако размишљали онда би постајала четири света: два – који су дело Оца, а два – који представљају дело Сина. Каква неразумност! Син чисти губаве, ослобађа од бесова и болести, оживотворава мртве, хода по води и чини све остало што је створено; над ким је и када све ово створио Отац пре Сина? Није ли очигледно да једна и иста дела Отац преднацртава, а Реч проводи у дело и испуњава, не ропски и слепо, него свесно и владичанствено, тачније казано: родитељски. На такав начин ја схватам те речи: све што Отац ствара, то исто и Син ствара такође, не ради подражавања створеноме, него по једнакој власти. Вероватно да се ово означава речима: до сада и Отац ради и Син, у којима се не мисли само на стварање, него се подразумева икономија и брига о створеном свету; то се види из следећих речи: чини анђеле своје духовима, и оснива земљу на темељима њеним; тада када је земља уобличена и анђели створени једном; утврђује гром и ствара ветар; као што је закон за њих дат једном, тако се његово дејство постојано продужава и траје (Свети Григорије Богослов, Четврта богословска омилија, 10, 11)
Исцељење раслабљеног код Овчијих врата у бањи која се на јеврејском зове Витезда учињено је у суботу – у дану одмора по јудејском закону. Исус Христос је наредио исцељеном да узме одар свој на коме је он лежао код бање. А Јудејци су се наљутили због тога што је Исус Христос тобоже и Сам нарушио суботу, и истоме научио и исцељеног. Сходно јудејском закону у суботу је било забрањено занимати се житејским делима, осим оних најнеопходнијих; предања стараца су још више построжила поштовање суботњег одмора, тако да се чак и чињене добрих дела забрањивало у суботу. Ситничавост прописа је у овом погледу долазила скоро до настраности. Тако се у суботу није могла палити ватра да би се припремала храна, чак се и идење у суботу дозвољавало највише од 2000 корака. Заповест о суботњем одмору књижевници и фарисеји су довели до смешних и бесмислених захтева.
На роптање Јудеја о нарушавању суботе Исус Христос је одговорио: Отац Мој до сада дјела, и Ја дјелам. У овим речима Исус Христос сведочи о Својој једносушности са Богом Оцем и да је Бог Отац, преставши да ствара у суботу, није престао, да делује, већ непрекидно промишља и управља светом.
И зато још више тражаху Јудејци да Га убију, тј после горе наведених речи, налазећи двоструку кривицу у Исусу, достојну смрти: као прво, да је Он нарушио суботу, а као друго, да је богохулио, присвајао Себи једнако достојанство са Богом. Међутим, Исус без обзира на придике Јудеја, са задивљујућом снагом доказује истинитост Својих речи. Син види шта чини Отац, и сам твори исто. Основа таквог јединства дејстава Оца и Сина јесте љубав, јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини… Мало је и то, у будућности ће Син по примеру Оца, творити таква дела, да ће се сви задивити. Под овим делима треба разумети васкрсавање мртвих и суд над светом. Под васкрсавањем се овде може разумети не само физичко, телесно васкрсавање умрлих пред свеопштим судом, већ и духовно–морално васкрсавање народа јудејског, које је савршавао Господ Својим учењем, подкрепљујући чудима и свим Својим дејствима.
Отац не суди никоме. Овде је реч о суду у садашњем животу, моралном суду над неверујућима, а пошто овај суд неизбежно повлачи за собом осуду и на свеопштем последњем суду, онда се може подразумевати и Страшни суд. Да сви поштују Сина, као што поштују Оца. Ево циља деловања Бога Оца у односу према људима. Међутим, како је био супротан однос Јудејаца савременика Исуса Христа, који су тражили да Га убију.
