ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 18, 22–28)
У дане оне, сишавши Павле у Кесарију, изиђе и поздрави Цркву, па се спусти у Антиохију. И оставши неко вријеме, изиђе и прође редом Галатијску земљу и Фригију утврђујући све ученике. А дође у Ефес неки Јудејац по имену Аполос, родом из Александрије, човјек рјечит и јак у Светоме Писму. Овај бјеше упућен на Пут Господњи и, говорећи духом, говораше и учаше право о Господу, а знадијаше само крштење Јованово. И овај поче смјело проповиједати у синагоги. А кад га чуше Акила и Прискила, прихватише га и још му тачније изложише Пут Господњи. А кад он хтједе да пређе у Ахају, охрабрише га браћа и писаше ученицима да га приме. И он дошавши онамо поможе много онима који су благодаћу повјеровали. Јер је силно оповргавао Јудејце пред народом доказујући из Светога Писма да је Исус – Христос.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 12, 36–47)
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у њега; да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. Ово рече Исаија када видје славу његову и говораше о њему. Али и од старјешина многи вјероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; јер завољеше више славу људску него славу Божију. А Исус повика и рече: Ко вјерује у мене, не вјерује у мене, него у Онога који ме је послао. И ко види мене, види Онога који ме је послао. Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.
ТУМАЧЕЊЕ
Јеврејин зван Аполос
Ако је овај човек знао само за крштење Јованово, како је био призван у Духу, јер се Дух не даје на тај начин? И ако они који после Јовановог крштења требају крштење у Христу, Аполо би требало да га иште више од сви њих заједно. Шта онда треба рећи после свега? Није без разлога што се спомињу оба крштења. Чини ми се да је Аполо само један од оних 120 који су крштени са апостолима: као и у случају Корнилија, дешава се и у случају овога човека. Али ако су ови ученици Јованови, после Јовановог крштења примили и друго крштење, да ли је то потребно да ураде и ученици Христови? И зашто је потребна вода? Они су другачији од њега, људи који чак нису ни знали да ли је било Духа Светога. Он није рекао да крштење Јованово није ништа, већ да је непотпуно… (Св. Јован Златоуст, Омилија 40 на Дела. 18)
Дошао сам као светлост свету
Него безакоња ваша раставише вас с Богом вашим, и греси ваши заклонише лице Његово од вас, да не чује (Ис. 59, 2); и опет као што у Псалму пише: Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе (Пс. 73, 27)… и оно што Осија каже: Изгибе мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога свог, и ја ћу заборавити синове твоје (Ос. 4, 6), а и оно што пише у Јеванђељу: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к себи! Колико пута хтех да скупим чеда твоја као кокош гнездо своје под крила, и не хтесте (Лк. 13, 34); и код Исаије: Зашто кад дођох не би никога? Кад звах, нико се не одазва? Да није како год окраћала рука моја, те не може искупити? Или нема у мене снаге да избавим? Гле, претњом својом исушујем море; обраћам реке у пустињу да се усмрде рибе њихове зато што нестане воде, и мру од жеђи (Ис. 50, 2)… Све ове ствари, о којима Он говори, показују да смо започели пропаст и да смо сами постали узрок пропасти, јер Бог неће оставити своје, јер је Он рекао: Не желим смрт грешника, него да се обрати и буде жив (Језек. 18, 32)… Христос рида и над разарањем Јерусалима баш као и ми што ридамо над (умрлим) пријатељем… Ово знајте: учинимо све да не одступимо од Бога и да задржимо своје душе у љубави према свима… То чинимо због наше браће и ради отпуштања наших греха… Тако ћемо да испунимо Закон Христов кроз благодат и љубав према Господу Исусу Христу. (Св. Јован Златоуст, Омилија 69 на Јн. 12, 2, 3)
Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. Одлазећи заувек из Храма, Христос се обраћа фарисејима са последњим саветом: још сам мало времена с вама, старајте се да поверујете у Мене док вам светли истинска светлост. Ова ће светлост ускоро заћи за њих, и од тада ће лутати у животу као путници у тамној ноћи. И испуњава се ова реч Спаситеља на Јудејцима чак до овог дана: заиста народ јеврејски лута у пустињи духовној, као путник, затечен од ноћи на непознатом месту, без духовног циља, без руководиоца.
Приповедајући о последњој беседи Христа са Јудејцима, Јеванђелист Јован изражава зачуђеност, што народ није поверовао у Исуса као Месију, без обзира на толико чуда која је учинио. Тако се и морало догодити, појашњава Јеванђелист, – све је то било предсказано од пророка Исаије. Пророкујући о пониженом стању Христа, Исаија је ускликнуо: „Господе! Ко ће повјеровати приповједању нашем? Ко ће појмити да се у тако страдајућем Месији садржи Божанска сила свемогућства?” (уп.: Ис. 53, 1–5).
Али и од старјешина многи вјероваше у Њега; но, због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге, јер завољеше више славу људску, него ли славу Божију.
Као ободравајући неочврсле у вери Јудејце, Христос им је рекао: Ко вјерује у Мене, не вјерује у Мене, него у Онога који ме је послао; и ко види Мене, види Онога који ме је послао. То јест, као да им је овако говорио: зашто се бојите да поверујете у Мене? Вера у Мене, исто као и неверовање, преко Мене прелазе ка Богу.
После ове беседе с Јудејцима, Христос је отишао из Храма и сакрио се.
„Тако се завршило – каже архиепископ Инокентије Херсонски, – више него трогодишње поприште свенародног служења Исусовог у својству обећаног народу Месије и Учитеља истине. Месија је требало да са своје стране учини све, да би јеврејски народ упознао, Онога кога је очекивао – и учинио је! Ако оставимо пострани трогодишње служење, непрестану проповед, многобројна чуда, – довољни су били и последњи догађаји, да би спознали у Њему свима и свакоме обећаног Избавитеља света: за ово је управо васкрсењем Лазара било пробуђена општа пажња до крајњих граница; свечаним уласком у Јерусалим и примањем од деце: Осана Сину Давидовом – учињено је било свенародно објављивање о Његовом великом достојанству да није могло јасније; коначно, Божанским гласом с неба: И прославих, и опет ћу прославити – ударен је на све служење Исусово Божански печат, од кога се није могао замислити истинитији; после овога за оне који Га нису примали није било никаквог извињења, остала је само осуда, по мери виновности свакога.
Син Човечији је учинио све што је било потребно за оснивање Своје Цркве, тако да јој ни врата адова не би могла одолети; остало је само да се узнесе на крст, приношење самог Себе на жртву за род људски, да би потом и по Својој људској природи власт примио над небом и земљом”.