ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 17, 19–28)
У дане оне, узеше Павла и одведоше на Ареопаг говорећи: Можемо ли знати каква је та нова наука коју ти казујеш? Јер нешто ново мећеш у наше уши; хоћемо, дакле, да знамо шта би то могло бити. А сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају. А Павле ставши на сред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам. Бог који је створио свијет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човјечијих, као да нешто треба Њему, који сам даје свима живот и дихање и све. И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења; да траже Господа. не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 12, 19–36)
У време оно, сабраше фарисеји савјет на Исуса, и говораху: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим. А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса. Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни. Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој. Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети. Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости.
ТУМАЧЕЊЕ
Павле на Ареопагу
Атињани нису разумели тему онога што им је говорио апостол Павле, јер нису разумели да је Бог дошао и телу. Они су претпостављали да је Васкрсење само божанско… Зато су Павла одвели на Ареопаг, где су они проповедали и чак судили убицама. Њихов град је био град оних који проповедају, говоре и поучавају, тако да су Атињани и њихови гости само то и радили. Атињани су прихватали многе богове са стране, као што су били Минерва, Пан и још многи други… Како ли су замишљали хришћанског Бога, како их је Павле учио да Бог не борави само у рукотвореним храмовима, јер је Бог створио сву твар и цело човечанство… размислите како су они прихватали доказе за ствари које они обично чине, и за речи које изговарају, које су сублимирали из свих философских школа (епикурејаца, стоика, итд)… А затим запазите како реагују на ствари које су им стране: да је Бог створио свет. Ствари које сада сваки обичан човек зна, Атињани и мудри људи нису могли да схвате. Павле је дао два доказа о Богу: Он нема потребу ни за чим; дао је све ствари свим људима. Поредећи Платона и епикурејце са овим што је Павле рекао видимо да су били обичан памфлет… (Св. Јован Златоуст, Омилија 38 на Дела. 17)
Чуо сам да неки говоре да монаси усвајају овосветску мудрост и то да немају знање и не могу да схвате лоше мисли… тако да не могу да буду свети ако немају све мудрости (светске) из грчке културе која је дар Божји… Не могу да се сложим са тим, јер у кратком искуству које сам имао са монасима – мислим да је управо обрнуто. Анализирајући природу чулних ствари, ови људи (монаси) су дошли до одређеног богопознања… Ако право богопознање остваримо разумом, како би требало да се боримо са демонима пошто онда човек мисли политеистички? На тај начин, човек је упао у безумно размишљање и непросвећено образовање јер се поистовећују природа и Бог. Тако се унижава Бог, света имена се приписују демонима, а тако се људи удаљују од познања бића… (Св. Григорије Палама, Тријаде, 1,1,18)
Онај ко омрзне живот свој, добиће живот вечни
Ако неко гледа Небеса и види све те лепе тамошње ствари, убрзо ће напустити овај живот… ако изаберемо да гледамо лепоту Царства убрзо ћемо себе ослободити овосветских стега и ланаца… Не пратимо жеље својих душа… Како онда да схватимо речи: Онај који мрзи, осим да саслушамо оне који мрзе овај живот и не гледамо на њих са жељом. Треба да окренемо своје душе од онога што нам се нуди а што је супротно је Богу… Христос је у Небеском Царству, зато треба да Га држимо у свом уму… (Св. Јован Златоуст, Омилија 67 на Јн. 12, 1)
Свет
У дугој историји хришћанства људи су говорили о свету на два начина, и оба су описана у Јеванђељу: прво се каже да Бог воли свет и да је дао свога Јединородног Сина, па ће свет бити спасен и преображен… али са друге стране о свету се и говори негативно, као о затвору од кога треба да се ослободимо, чак и као о Божијем ривалу. Та негативна визија је у духовном погледу позитивна, јер је неопходно да напустимо овај свет и да се од њега ослободимо. Али ако изаберемо само један од ових начина наше схватање ће ући у логички екстрем, игноришући други поглед на свет; и завршићемо у јереси, а прави грчки смисао ове речи истиче грешку која је управо у лошем избору.
(А. Шмеман, Црква, свет и мисија, 218-219)
Отац прослави име твоје
Он који благодари и који прославља има најузвишенија осећања, а то су апостоли најбоље описали речима: Прославите Господа својим телима, али и пророци када су давали заповест речима: Прослави Господа. Сведочанство које је Кајафа исповедио против нашег Искупитеља и оно што учинише Јудеји и рече Пилат у дане оне, прекрио је глас Оца: Ја сам Га прославио и опет ћу Га прославити. Ствари за које је страдао нас ради прођоше, али оне које припадају Њему као Спаситељу нашем никада неће проћи.
Због сећања на све те ствари, браћо моја, прославите Господа, постанимо луди Њега ради, јер је Он умро за нас, као што је Павле рекао: Ако смо луди, за Бога смо луди… Не живимо више себи већ живимо као слуге Господње. Тако примамо благодат, а зора спасења ће сванути, чак и после смрти Искупитеља. За нас је Логос дошао у свет и узео на себе распадљиво тело – за спасење свих нас. (Св. Атанасије, Писмо 6, о Васкрсу, 334. године)
А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га, говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса. До овог времена Исус Христос је упућивао Своју проповед изгубљеним овцама дома Израиљева, али сам је говорио: и друге овце имам које нису из овог тора, и те ми ваља привести, … и биће једно стадо и један пастир (Мт. 10, 6; Јн. 10, 16). И ево, те друге овце чуле су издалека глас Пастира и дошле да Га ближе упознају. Јелини, дошавши да се поклоне Исусу, већ су поштовали једног Бога – дошавши на поклоњење – и сада они желе да говоре с Њим, иначе би њихова молба била неразумљива, јер је свагда било могуће видети Исуса.
Пројављивање вере у људима, рођебих у незнабожштву, даје повод Исусу Христу да мислено погледа у ону блиску будућност, када ће преграде које деле људски род, пасти, када неће бити ни Јелина, ни Јудеја, већ све и у свима Христос – тј када буде једно стадо Христово. Исус Христос сазерцује ово време Свога прослављења као да је већ наступило: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Међутим, овој слави треба да претходи смрт, и ево Спаситељ жури да разјасни ученицима и Јелинима неопходност Своје смрти.
Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Међутим, не предстоји само за Њега овај пут, пошто и људи, уколико хоће да постигну циљ свога живота, треба да иду путем самопожртвовања. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни.
Мисао о блиској смрти узбудила је људску природу у Исусу Христу; Он се стреса пред крсном смрћу. Сад је душа Моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. Међутим, воља људска у Исусу се приклања пред вољом Божанском:
Оче! Прослави име Своје!
Тада се разлегао глас с неба: И прославих, и опет ћу прославити. Слушаоци су различито доживели овај глас: А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; и други говораху: Анђео му је говорио. Потпуно је разумљиво што је тако различито био доживљен од слушалаца глас с неба: пажња свих је била усредсређена искључиво на Христа који се молио, сви су били напрегнути душом, слушајући речи Исуса, а у тренуцима такве душевне настројености могуће је уопште не чути оно што се догађа около, или чути и не схватати.
У одговор на различите судове о небеском гласу Исус Христос открива његово значење: Овај глас није био Мене ради, но вас ради. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. Тврдоврати народ још увек није веровао Исусу, тражећи знамења с неба, и, ево, сада му се даје знамење, тако да неверје нема никаквог оправдања. Сад је суд овоме свијету. Сада за Мном не иду, али: када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи.
Ове речи су саблазниле народ и неко је поставио Христу питање: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; а како Ти говориш да се Сину Човјечијем ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? Питање је постављено у фарисејском духу, те је одговарати на њега значило препирати се са фарисејима, понављати оно што је већ не једном било речено, па Христос оставља питање без одговара.