ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из прве посланице Коринћанима Светог апостола Павла (1Кор. 2, 9 – 3, 8)
Браћо, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима него као тјелеснима, као малој дјеци у Христу. Млијеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, пошто сте још тјелесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте тјелесни и зар се не владате по човјеку? Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте тјелесни? Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које повјеровасте, и то како Господ свакоме даде? Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, него Бог који чини да расте. А онај који сади и онај који залијева једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 13, 31-36)
Рече Господ причу ову: Царство небеско је као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета. Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу.
ТУМАЧЕЊЕ
Ми смо примили Духа који је од Бога и тако знамо да су ствари од Бога
Како је то могуће ако пророк каже: Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око виђе Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају (упореди са Исаија. 64, 4) … Чули су они, али пророчко ухо није људско ухо, јер оно што чују пророци, не чују обични људи. Све је то због дара Духа Светога у њиховим срцима, пророк нема исто срце као што га има човек, већ има духовно срце. Они кажу: имамо ум Христов. Обичан човек има атрибуте умног човека, који не сматра да му треба помоћ одозго. Очи су прелепе и корисне, оне бирају да гледају иако понекад и нема светлости, а то је исто и са душама које бирају да гледају иако немају Духа, а уз Њега ће постати целовите. Ове ствари захтевају да имате веру, што значи да на тај начин ми све схватамо у Духу… (Св. Јован Златоуст, Омилија 7 на 1. Кор. 2, 7, 9, 11)
Царство Небеско је као зрно горушично
Царство Небеско би се могло упоредити са зрном горушице које је човек посејао на својој њиви. Оно је, додуше, најситније од свег семења, али кад израсте, веће је од свих других биљака у врту и постане дрво, тако да птице долазе и гнезде се на његовим гранама… Тако Христос учи о Царству Небеском кроз перо апостола Матеја (поглавља 13, 20, 22, 25) и видимо да је то путовање надахнуто кроз пожртвованост човека који сади и који убира плод. То значи напредак и разјашњавање неких ствари, као што је задобијање потпуног човештва у икони Божијој што нам даје нешто најбоље за нас; како би наша природа служила Богу. Та звезда водиља јесте љубав. Њени квалитети су: вера, јер морамо да будемо добри и угледамо се на икону Божију у нама (и то прихватимо као промену димензије зрна горушице: оно је најситније од свег семења, али кад израсте, веће је од свих других биљака у врту и постане дрво, тако да птице долазе и гнезде се на његовим гранама); чистота и поверење, морамо да будемо добро семе, које ће расти и поред кукоља а зло ће бити одељено од њега, па ће кукољ бити спаљен на крају времена; прихватање, морамо да останемо добри као и плодна биљка, јер Исус говори да ћемо бити препознати према плодовима; стрпљење и нада, морамо да будемо као онај што је највише таланата умножио; познање добра и зла, морамо да будемо као и онај човек што је нашао благо на пољу или драгоцени бисер; слобода од лоших одлука, морамо да гледамо само на добре, без да се угледамо на неке друге људе, као и они што су радили у винограду… спремоност, као пет мудрих девојака, јер морамо да одржавамо пламен љубави према Богу; делотворност, морамо да усмеримо наше моћи и таленте ка делотворном раду уз Божју вољу. Благодат је дар који треба да се највише умножи; васељенскост, Христос је говорио – шта си урадио најмањој браћи, урадио си Мени. Са свим наведеним квалитетима можемо да задобијемо Царство Божије на овом свету, можемо да преобразимо време, сву природу и нас саме, јер је Царство Божије у наведеном. Награде ће онда бити двоструке: место на Небу у вечности и мир на земљи.