„Сигурно да је најснажнија ријеч коју је изговорио ова ријеч чији смо сви ми свједоци. Ако човјека убијају за Божију правду, то значи да ова правда рањава људе који је не прихватају. То значи да она посједује огромну силу и свака нова крв која се пролива за Христа сејала је обилно сјемена вјере и сабирала жетву. Знамо да и овај подвиг живота и смрти оца Данила представља велико сјеме које ће, будући посијано на плодном тлу, донијети свој плод“ (из бесједе патријарха Кирила на опјелу оцу Данилу).
У попразништву празника Христовог Рођења вршили смо спомен и на четрнаест хиљада убијене Витлејемске дјеце за Христа. То су први мученици коју су пострадали за име Божје, постадали су да би и ми сви преко њих угледали спасење. Да би човјек достигао тај степен спремности да и сâм пострада за Име треба да буде као дијете, чист, безазлен, одвојен од грешника и виши од небеса. Отац Данило је, заиста, био дијете у тијелу одраслог човјека. Као и Витлејемска дјеца и он је, само неколико стотина година касније и неколико хиљада километара даље, журио да посвједочи да се роди Спас, који је Христос Господ. Баћушка није био човјек који је жудио за славом, чашћу, похвалама, титулама, већ човјек који је журио да ријеч Јеванђеља, живу ријеч пренесе онима у тами и сјени, онима који је нису још истински спознали.
Отац Данило је последњих година свога живота у очима његових парохијана почео да личи на подвижника, светитеља у градској вреви. Поред свих претњи, како писаних тако и усмених, од екстремних исламиста, затим подизања отпужнице за религијску мржњу од стране новинарке Халиде Хамидулине, која је као неоснована одбачена, отац Данило је жудио и журио да што више људи спасе. Матушка Јулија, супруга оца Данила, свједочила је пожртвованост свога супруга оца Данила. Њен дневник, који је приредила и објавила након трагичне смрти оца Данила, Записи попадије много су доприњели да младе душе које се нису сусреле и упознале оца Данила осјете живо свједочанство.
Двије године прије трагичне смрти оца Данила, баћушка се повредио. Сломио је ногу, те је морао користити и ортопедска помагала и при најмањем кораку. Међутим, отац Данило је свега два дана одмарао код куће. Трећега дана је ишао у храм светог апостола Томе да служи Литургију, кретао се онако са штакама. На све молбе његове супруге матушке Јулије, наш добри баћушка Данило је имао само једно слово: „Бојим се да нећу успјети, морам више да постигнем.“ Пожртвованост и љубав за Љубав је била низмјерна. Он је у потпуности себе предао Господу Богу и био је спреман да све дâ за Његову Истину, Правду, Пут, Живот.
„Док човјек не схвати да приближавајући се Богу он постаје мањи, он ће мање мислити о себи. Никада неће бити у стању да се заиста радује. Зашто? Зато што ће све вријеме о себи бринути. Он постаје мањи не зато што се смањује, већ зато што види Бога који се увећава пред њим. Замислите да се крећемо према сунцу. Сунце постаје све веће и веће, а ми постајемо, какви? Док то не осјетимо, док се не будемо кретали ка Богу и видели да се Његова Личност узвишава, окружује нас са свих страна, док не осетимо ову радост, нећемо схватити саму суштину Јеванђеља, само суштину хришћанства.“
Отац Данило је често путовао. Био је мисионар у покрету, а не канцеларијски „духовник“. Његова скромана личност је волила једноставне разговоре на обичним мјестима. То му је давало посебан тон и значај. Последње путовање на које је ишао било је свега недељу дана прије његове трагичне смрти и то у Србију. Посебно се радовао том путовању. Очарала га је Србија која је почела да се диже из мрака богоотпадништва.
„Национализам веома мучи Србе – и они сами то доживљавају као болест. Побожни хришћани тамо говоре да им национализам смета. Они су Косово у многоме и изгубили због национализма. Да су крстили Албанце, Косово би било српско. Да Срби нису вршили абортусе, Косово би било српско. И они сами то веома добро схватају. Иако је наравно, очигледна кривица тих злочинаца муслимана и злочинаца са Запада, јер се тамо до сада могу видети рушевине од америчких бомби на улицама Београда – и то је заиста страшно, такво својеврсно богоборство. Али са друге стране, мени су српски свештеници говорили да је то дошло из Божјих руку, зато су Срби почели да се кају. Почетком деведесетих након распада Југославије, у самој Србији је почело бурно богаћење, сви су се бацили на новац, као и код нас у тим годинама. А након рата су многи почели да се кају, почели да се мењају. И они то доживљавају као такво уразумљење Божије. Патријарха Павла доживљавају као живог светитеља“.
У малом дрвеном храму светог апостола Томе у Кантемировој отац Данило је био свакодневно присутан, иако није свакодневно савршавао Евхаристију. Међутим, тога дана вођен Духом Светим, рано је дошао у храм да служи свету Литургију и да једну жену крсти која је била члан старообредаца. Како је воља Божја чудесна и за нас често скривена и јавља се као одсјај пламтеће свијеће, тога дана читала се јеванђељска перикопа у којој слушамо: „ А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити… него вам кажем: који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пре анђелима Божјим.“
Свакога четвртка баћушка Данило је држао библијске бесједе, а петком је држао поуке катихуменима. Након тих предавање, разговарао је са онима који су имали додатна питања или проблеме. Касно увече, након свих разговора, упутио се у олтар да би исповедио своје духовно чадо. Храм је испунила необична ноћна тишина, скоро да више никога није било. У том тренутку у храм је ушао младић машући оружјем и тражећи оца Данила питајући „Гдје је Сисојев?“. Младић је испалио неколико метака приликом које је ранио диригента хора Владимира Стрелбицког. Отац Данило свјестан дешавања иде у сусрет убици и одлази у вјечност. Отац Данило је задобио прострелну рану, пао је на под, лицем на епитрахиљ, стезао га је напрсни крст. У касним вечерњим сатима, 19. новембра 2009. године, када је већ ноћ нагињала на дан, мученичким вјенцем овјенчао се и отац Данило Сисојев.
„Која је смрт најбоља? Најбоља смрт за хришћанина је, наравно, мученичка за Христа Спаситеља. То је најбоља смрт која је могућа у принципу за човека. Неки људи су слали саучешће у Оптину пустињу након убиства три монаха. За хришћанина је то у стварности највећа радост. У древној Цркви никада нису слала саучешћа када би неко негде био убијен. Све Цркве би истог тренутка слале честитке. Разумете, честитали су јер се код њих појавио нови заштитник на Небесима.“
Када је отац Данило страдао у храму светог апостола Томе, много крви се излило из његове ране на тијелу. Хришћани су његову мученичку крв сакупили бијелим платном. Тако се радило и у првим вјековима хришћанства. Његов епитрахиљ и крст који је носио приликом убиства сачувао је његов отац протојереј Алексије Сисојев.
На један тајновит начин ово је била његова последња поука, последња ријеч. Свјетски гледано ова смрт је била страшна, али, како је и сâм отац Данило свједочио, хришћански је била лијепа. Тајна његове смрти је и тајна његовог живота. Отац Данило није био екстремиста, он је био блага ријеч Јеванђења. Личним примјером приводио је све познању Истине. Није понижава људско достојанство, нити исмијавао другчије вјеровање. Својим животом, али и (по)знањем Духа Светога, потврђивао је истинитост вјере Православне.
Отац Данило Сисојев је нова небеска свјетлост која обасјава све и приводи сваку жедну душу Истини и Љубави. Његов кратки земаљски живот завршио је онога дана када се вратио у своју Отаџбину. Овде започиње ново поглавље савременог православног мисионара. Баћушка Данило јесте нови опитни авва о коме ћемо тек говорити. Напослетку, поновићемо његове ријечи које јасно сведоче смисао хришћанског живљења: „Наш живот је на небесима“.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
ПРВИ И ДРУГИ ДЕО ТЕКСТА О СВЕШТЕНИКУ ДАНИЛУ СИСОЈЕВУ: