ПИШЕ: Проф. Јоанис Фундулис
Док је данас неопходна припрема Дарова првобитно вршена нашим обичним ножем, постепено је, да би символисало оно копље којим је на Крсту прободено ребро Господње (Јн. 19,34), средство којим је хлеб сечен, задобило назив и облик копља. Са њим није пробадана само десна страна Агнеца, у спомен пробадања ребра Господњег копљем, него је њиме вршено исецање и вађење Агнеца из просфоре, његово крстообразно расецање, као и претходно крстообразно осењивање просфоре. Када су касније уведене честице за Богородицу, чинове, живе и упокојене, неопходна исецања су опет вршена копљем, тако да се током вршења проскомидије није употребљавало друго оруђе.
Од дванаестог века и надаље рукописне уредбе типика, као и Филотејеве «Уредбе ο светој Литургији», изричито говоре ο овој употреби копља, и само њега. Од светих отаца, већ свети Теодор Студит говори ο «свештеном копљу» (Κατά εικονομάχων, 1). Од тумача свете Литургије, свети Герман Цариградски и Теодор Андидон говоре да је ово копље «уместо онога копља којим је копљарник на Крсту пробоо Христа… иако још није његово време (тј. истинске жртве)» (Γερμανού, Εκκλησιαστική ιστορία και μυστική θεωρία; Θεοδώρου Ανδίδων, Προθεωρία κεφαλαιώδης, 9). Софроније Јерусалимски говори ο хлебу који «ђакон или свештеник расецају… гвожђем оним, које се копљем назива» и њиме прави рез «да не бисмо заборављали оно, при светом страдању на Крсту, прободено Пречисто ребро, одакле одмах изиђе крв и вода» (Λόγος περιέχων τήν Εκκλησιαστικήν άπασαν ιστορίαν…, 8-9). Никола Кавасила још детаљније објашњава оно што се збива на предложењу и значај употребе копља: «Страдање Христово и смрт исписује на њему (тј. Агнецу – п.п.), као на таблици и све што по потреби чини (свештеник) нужно је подређено том значењу; а оно што се тада врши практично представља проповед страдања и смрти Његове… Тако је Господ дошао на страдање, тако је умро, тако му је прободено ребро, тако су се из прободеног ребра излили крв и вода… И забовши, много пута, гвожђе копља, потом исеца хлеб… урезујући крст на њему… а онда пробада хлеб с десне стране, изражавајући раном на хлебу ону рану на ребру. Наравно, због тога свештеник и назива копљем гвожђе којим пробада, а у виду копља је направљено како би на оно копље подсећало. Тако, у пракси приповедајући, чита и речи јеванђелске приче: један од војника…» (Ερμηνεία της Θείας Λειτουργίας, 6, 2; 6, 5; 8, 2-3). Слично пише и Симеон Солунски (Διάλογος…, гл. 84-85). Исти говори и ο вађењу честица копљем (Διάλογος…, гл. 94).
Било би лако да пред тако једногласним и непрекинутим предањем затворимо дискусију, искључујући употребу било ког другог оруђа за сечење при вршењу проскомидије, да нам није познато да се наши свештеници, који и познају предање и не доводе га у сумњу, у пракси сусрећу са проблемом који их приморава да изналазе начине ο којима пише аутор питања. Индустрија црквених ствари, у најновије време, је претворила свето копље у један скоро чисто украсни «детаљ» свештених сасуда, без икакве практичне вредности. Зна се да је с таквим копљем често пута немогуће сећи хлеб, нити га чак држати стабилно у руци. Стара копља, која су правили искусни мајстори, који су познавали не само његово символичко, него и практично назначење у свештеном богослужењу, била су стварна «гвожђета», често и са дрвеном дршком и завидном површином сечива, за која су се свештеници старали да их оштре, како би била погодна за исецање Агнеца и честица, као што то уредбе типика налажу. Није преувеличавање рећи да Црква данас нема у својим рукама надзор над израдом свештених сасуда, него и не указује на њену правилност. Тако је копље постало «сенка копља». Ако ствари наставе да иду у правцу којим су кренуле, употреба копља ће постати чисто формална, као што је описана у питању, а у будућем нараштају млади свештеници ће се дефинитивно вратити употреби ножа, док ће у школама учити да су наши оци истрајавали у томе да проскомидију врше овим чудним оруђем (тј. копљем), јер су били велики теоретичари и символисти, али и у потпуности непрактични и неприземни људи.