У јеванђелском читању пете недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове речи упућене Његовим ученицима, „Не знате шта иштете“ (Мк. 10, 38), откривају једну непролазну истину: човек често моли и тражи без истинског разумевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.
Синови Зеведејеви траже славу, првенство и власт. Но Христос их уводи у сасвим другачију перспективу: „Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга“ (Мк. 10, 43), чиме у потпуности преокреће људско поимање успеха и права. У свету који вредност човека мери титулама, утицајем и признањем, Христос поставља тихо и ненаметљиво мерило смирења и служења. Истинска вредност не налази се у томе „да захтевам”, него у томе „да приносим” и дарујем себе другима.
У савременом свету, такозвани „менталитет права“ често се одваја од одговорности и самопознања. Човек тражи и захтева, сматрајући да се подразумева да му све припада. Међутим, како нас опомиње свети апостол Јаков: „Иштете, и не примате, јер зло иштете, да на сластима својим трошите“ (Јак. 4, 3). Стога, проблем не лежи у самом тражењу, већ пре свега у побуди која га рађа и покреће.
Свети Оци Цркве продубљују ово питање. Свети Јован Златоуст наглашава да Бог често не испуњава наше молбе, не због немара или равнодушности, него из љубави, јер зна да оно што тражимо може бити на нашу штету. Слично томе, свети Максим исповедник истиче да незнање о нашим истинским потребама представља плод удаљавања од Бога.
Тако речи Христове, „Не знате шта иштете“, постају огледало савременом човеку. Тражимо успех без труда, признање без смирења, права без жртве. Но Христос нам показује други пут: „Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој да као откуп за многе“ (Мк. 10, 45).
Смисао живота састоји се у смирењу као путу односа са Богом и ближњима. Истинско иштење као и права молитва претпоставља управо то смирење, заједно са самопознањем и поверењем у вољу Божју. Оно није захтев, него дијалог; није присвајање, него предавање.
Можда, на крају, најсуштинскија молба није: „дај ми оно што желим“, него: „Научи ме да желим оно што ми је заиста потребно“, оно што у Цркви пjевамо: „…научи ме заповестима Твојим“. Тада речи Христове „не знате шта иштете“ не представљају укор, него постају почетак покајања и просвећења које долази одозго.