ПИШЕ: Архимандрит Василије Бакојанис
Уочи Цветне недеље славимо васкрсење Лазара — не зато што се догодило баш тог дана, већ зато што је уско повезано са Исусовим тријумфалним уласком у Јерусалим. Укратко:
Био је месец децембар, током празника освећења јеврејског храма. Христос је био у Јерусалиму, у Храму, за празник. Разговарао је са Јеврејима, који су се разбеснели и покупили камење да га убију (Јован 10:31, 39).
Тамо су му рекли да је Лазар болестан. Уместо да брзо оде, „остаде где је био још два дана“ (Јован 11:6). Чекао је да Лазар умре и буде сахрањен. Био је сигуран да ће га васкрснути — иначе не би покушао. Позвао је мртваца: „Лазаре, изађи!“ (Јован 11:43). И мртвац га је чуо, оживео је и изашао из гроба. Замислите да га није чуо…! То је било немогуће, јер је то говорио Свемогући Бог.
„Рави, малопре су покушали да те каменују, и ти се враћаш тамо?“ (Јован 11:8), рекли су ученици када им је рекао да ће отићи у Витанију. То значи да се вратио у Витанију убрзо након Празника посвећења – „малопре су покушали да те каменују“ – и тамо је васкрсао Лазара, вероватно крајем децембра или почетком јануара.
Васкрсење Лазара разбеснело је првосвештенике, књижевнике и фарисеје, па су одлучили да Христа погубе (Јован 11:53). Али Христов план је био да буде разапет на дан јеврејске Пасхе. Зато је напустио Витанију и повукао се у пустињу близу Јордана (Јован 11:54), да сачека Пасху.
Шест дана пре Пасхе, ушао је у Јерусалим (Јован 12:1). Када су људи чули да је васкрсао Лазара, видели су га као непобедивог Месију који ће их ослободити римске власти. Изашли су на улице и поздравили Га са палминим гранама, вичући „Осана“ (Матеј 21:9) – што значи „Спаси нас од римског угњетавања“. „Ово (васкрсење Лазара) је био главни разлог зашто је народ изашао да Га дочека са палминим гранама“, примећује Јован (Јован 12:18).
Људи су тумачили Христа према својим жељама.
Како ми видимо Христа? Према нашим жељама? Па ипак, Христос је само једна ствар: наш Спаситељ. Да ли смо ово заиста разумели?