Драга моја децо,
Желим да се у овом тренутку сретну наше душе: зато вам пишем. Прво желим да вас звезда Витлејема води у пећину која је пружила гостопримство новорођеном нашем Цару и да њему на дар, као мудраци, узнесете своју младост, да га служите као борци у Његовој духовној војсци, као Његови апостоли унутар и изван наше православне земље.
Драги моји, желели то или не, ми смо барке спасења, спремни да прихватимо људе који су упали у море нехришћанског света. Нико од бродоломника, у овом тренутку, ни не помишља да се попне на Исусову лађу, да учини дело свог живота, да заустави таласе, да помогне спасењу света. Нико не види пропадање друштвеног устројства, беду и занемаривање велике већине људи, бол и плач данашњег човека.
Нас је призвао Љубљени. Немамо право да то порекнемо.
Позвао нас је да пружимо уточиште малом детету, новорођенчади да дамо јаслице, неуком детету да омогућимо школу, сирочету да створимо сиротиште, незаштићеном детету да пружимо заштиту, а болесном болницу, а младићу да дамо хришћанско васпитање. Позвао нас је да се дигнемо на устанак љубави и милосрђа, достојан духа Хришћанства.
Не треба да говоримо: „Добро, учинићу нешто у свом животу.” Треба да говоримо: „Свој живот учинићу хришћанским.” То је савремени облик мисионарења: да обликује и да организује савремене Хришћане, уз помоћ савремених средстава, у савременом животу. Неки желе да славе нашег Руководитеља својом славом, а ми желимо да Га славимо својим сиромаштвом, својим сузама, откуцајима свога срца, својом љубављу према савременом измученом човеку. Други Му приносе сјај своје моћи и свог живота, а ми, принесимо Му њиву свога срца, нека је Он обрађује крвљу Својом и љубављу Својом.
Да бисмо у свему томе успели, потребно нам је, поред тајинственог живота, једнодушност и борба. Потребна нам је потпуна једнодушност, као што је била она коју је тражио, у Својој последњој молитви, наш Господ.
Јединство мора да постоји, како по сунчаном и лепом времену, тако и у олујама и по невремену. Треба да „корачамо, држећи се за руке, путем који ће нас одвести до обожења”.
Само у јединству (једнодушности) наша снага је несаломива.
Међутим, не сме да изостане ни љубав. Без љубави нема успеха ни у чему. Осим тога, веома је важан борбени дух и одлучност да се боримо за појеванђељење савременог света, ове данашње џунгле. За то је потребна одлучна и жестока борба, беспоштедна и неуморна. Та борба треба да буде у свим областима, на свим пољима и усмерена ка свим правцима.
Треба, дакле, да постанемо борци за нови живот у Господу Исусу Христу, градитељи Царства Божијег. Морамо да постанемо ствараоци нове цивилизације, нове културе, градитељи срећнијег човечанства. Све зависи од нас. Када једном кажемо „да”, благодат Божија ће нас учинити достојним тог великог призива.
Ко је тај ко ће рећи „не”?
Наш пут је познат: то је пут пожртвовања. Испред нас је увек најмилији Исус, једина светлост на том путу.
Тајна нашег напредовања је Христос и чврсто убеђење да ћемо успети, налазећи у свему око нас ону светлију страну.
Само тако ништа неће моћи да ослаби наше учење.
Јединством, усрдношћу и у братском духу, без много приче, треба пре свега сами себе да однегујемо, а затим да се посветимо мисионарењу.
Са најтоплијим очинским благословом,
старац Амфилохије Макрис
Приредила редакција портала „Кинонија“