Два пута воде богопознању: преко видљиве природе и преко Божјег Откривења.
Видљива природа је најстарија књига, која људима говори о Своме Творцу – Богу. Њу може да чита и неписмен, само ако има телесни вид да посматра, и разум да доноси закључке. Зато је старозаветни псалмопојац, усхићен небеским призором, узвикнуо: „Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових разглашава свод небески. Дан дану довикује хвалу, и ноћ ноћи поуку. То није говор, то нису речи, чији се глас не би чуо. Њихов глас пролази сву земљу и допире до крајева васељене“ (Пс. 19, 1-4).
Свети Василије Велики упоређује свет са уметничким делом, које јасно говори о своме ствараоцу: „Свет је уметничко дело. Мада уметника и нема на лицу места, ипак вештине његове саме собом довољно показују уметнички ум, и ти можеш да се дивиш његовом архитекти“.
И Свети Атанасије Велики указује на природу, која јасно говори о своме Творцу: „Бог, мада је невидљив по природи, познаје се по делима.“
Али иако је Бог на овакав, посредан, а ипак довољно јасан начин преко природе открио Себе људима, Он им се открио и непосредно, у Старом Завету преко нарочитих изабраника – пророка, а у Новом – преко Сина Свога Исуса Христа.
Христос је био видљив и опипљив Својим савременицима, а у Цркви Његовој Га и данас можемо препознати и доживети. Господ жели да Га људи познају у слободи и љубави, а не принудно.
Зато је Бог овај свет тако уредио да Га људи не виде телесним очима, мада је присутан не само у разним областима земље него и читавог свемира. Просвећен Духом Светим, цар Давид открива душу своју Богу и говори: „Господе,… Ти знаш кад седнем и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека. Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путове моје видиш. Још нема речи на језику моме, а Ти, Господе, гле већ све знаш. Састраг и спреда Ти си ме заклонио, и ставио на мене руку своју. Чудно је за мене знање Твоје, високо, не могу да га докучим. Куда бих отишао од Духа Твојега, и од лица Твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја. Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као светлост око мене. Ни мрак није тама за Тебе. Ноћ је светла као дан, а тама као светлост“ (Пс. 139, 1-12).
Ако су људи пре доласка Бога на земљу у лицу Богочовека Исуса Христа донекле и могли да се изговарају и правдају своје незнање Бога и неверовање у Њега, после доласка то више не могу. На ово је Он сам упозорио људе, кад је рекао: „Да нисам дошао и говорио им, не би греха (за своје незнање и неверовање) имали; а сад изговора неће имати за грех свој“ (Јн. 15, 22).
Откако се лаж појавила мећу људима, а њу је на земљи донео сатана, па га је због тога Господ назвао оцем лажи (Јн 8, 44), за потврду истине мећу људима нису довољне само речи, него се траже и сведоци, и то бар два-три (2. Кор. 13, 1; 5. Мојс. 19, 15). А Господ Исус изабрао их је дванаесторицу – четири пута више него што се тражи на земаљским судским форумима. И они су, после Његовог вазнесења на небо, кад су започели поверену им мисију у свету, често и са поносом истицали да су они Његови сведоци пред људима: „Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци“, изјављује апостол Петар окупљеној маси у Јерусалиму, одмах по силаску Светог Духа на апостоле (Дап. 2, 32). Он то истиче и у својој Првој посланици (5, 1, 12). А свети апостол Јован своју Прву посланицу почиње речима: „Што чусмо, што видесмо очима својим, што смо посматрали и руке наше опипаше … то сведочимо и јављамо вама живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама… Ово вам пишем, да радост ваша буде испуњена“ (1. Јн. 1-4). За ово своје сведочанство сви су они, сем једнога, животе своје положили и мученичком смрћу запечатили. Само је Јован умро природном смрћу.
Међутим, правог богопознања нема без живота у Христу, поста, молитве, покајања и исповести, а нарочито причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Човек мора да се налази на путу очишћења, просветљења и обожења да би заиста познао Бога.
