ПИШЕ: Др Јелена Марићевић Балаћ
У тексту се анализира песма „Обраћање Светоме Сави” Слободана Ракитића у светлу Његове улоге у интеграцији српства, мирењу и окупљању и, најпосле, свеколиком спасењу српског народа, без обзира на бројне недаће које су га пратиле кроз историју. Свети Сава залог је васкрсења и препорода колектива, гаранција хлеба насушног и духовни вођа народа кроз време и простор. Песник је сугестивно портретисао или скиосао Његов лик, који је колико христолик, толико и светачка сублимација духовних вредности. Отуда је Свети Сава оличење велике синтезе, снаге обнове, спремности на жртву и страдање, али и могућности спасења и благослова.
ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМЕ САВИ
Устани из хлеба, Свети Саво,
из зрна соли;
из овчјег руна, из вучје земље,
из зделе млекиз пшенице и раж
Трпеза за којом смо,
твоја је трпеза;
хлеб који ломимо,
из твог је жита;
вино које пијемо,
твоје је вино.
Устани из воде преображене,
из плода и ветра!
Устани из вина, из горе,
из Слова и из кошнице.
Изгнане књиге преко поља прелећу.
Светли зрно пшенице
ил дете у колевци.
Твоје нас очи воде
у другу земљу.
Устани, Свети Саво,
и благослови хлеб
који једемо!
Песма „Обраћање Светоме Сави” Слободана Ракитића садржи у себи молитвени тон. Лирски субјект екскламативно тражи Светом Сави да устане редом из хлеба, зрна соли, овчјег руна, вучје земље, зделе млека, пшенице, ражи, преображене воде, плода, ветра, вина, горе, Слова и кошнице, али у име колективног „ми”, па отуда његов глас није наредбодавни, већ имплицира насушност и потребу за сабирањем и окупљањем за светосавском трпезом.
Бирање речи „обраћање” уместо рецимо молитва, вапај и слично, такође је обремењено смислом. У овој речи има, наиме, и интимистичког и јавног, али и јасно назначене упућености на некога коме се усмеравају речи, тако да се можда може констатовати да се у речи „обраћање” сублимишу света и профана раван постојања, Свети Сава и песнички глас.
У првом стиху, већ са првом речју „устани”, наглашена је апострофичност и својеврсна вишезначна инвокација Светог Саве, која унеколико подсећа на античке епове. Уколико се Светом Сави могу макар симболички приписати црте Музе, то би заправо било у функцији препознавања инспиративности његове људске и светачке личности и дела, али и поседовања знања о прошлости, садашњости и будућности, без чега је немогуће да се конституише права и истинска песма.
Доситеј Обрадовић се у песми „Востани Сербије” („Устани Србијо” / „Песма на инсурекцију Сербијанов”) обраћа персонификованој Србији управо на начин на који то Ракитићев субјект чини у песми „Обраћање Светоме Сави”. У том кључу се Србија и Свети Сава могу поистоветити, што даље значи да пробуђена и препорођена Србија из доситејске перспективе има иста својства као Свети Сава који би, васкрсавајући себе, васкрсао читав народ. Он би требало да, као Лазар и Христ „Устане” и облагороди благословом српски народ.
Попут Богородице у „Песми над песмама”, која је тихо присутна у пејзажима, врлетима, земљи, њеним плодовима, животињама, тако је и Свети Сава расточен и присутан у свеколикој стварности постојања на земљи. Примера ради, Богородичина коса сва је од стада коза, зуби су аналогни стадима оваца. И атрибути Светог Саве одликују се белином, тј. светлошћу хлеба, зрна соли, овчјег руна, зделе млека у првој строфи. Сваки од атрибута пажљиво је биран, јер се истовремено зазивају сва симболичка својства која су од примарне важности за колектив. Хлеб и вино из прве и друге строфе односе се на тело и крв Христову, причест и спасење које Свети Сава попут свештеника целокупног српског народа у времену и простору обезбеђује свима. Он је у зрну соли, тј. памети и гостопримству, он је у овчјем руну јер је пастир народа, обезбеђује топлину, али и сугерише жртву. У вучјој земљи види се не тек антитетички спој и сублимација крајности коју је Свети Сава кадар да помири, већ и архајски, тотемски и митолошки слојеви Његовог култа, што је од важности када се има у виду потреба да се Свети Сава представи као светитељ васколиког постојања српског народа, од далеке и прехришћанске прошлости и легенди, али са усмереношћу на будућност. Здела млека била би синегдоха за чистоту, храну, Богородицу и све мајке, могућност опстанка, као што у пшеници и ражи видимо претече хлеба и семе спасења које ће израсти у хлеб насушни и нафору.
Апострофирана трпеза има барем троструко својство, јер је и породична и народна и света, славска трпеза. Свети Сава мири и окупља, има христолике црте и наликује на Светог Спасу, коме су се певале спасовске песме, попут:
„Свети Спаса коња кове,
че да иде да обиде
наше поље и да види
класе ли се пролетњине,
ц’вту ли ми јесењине.”
Дакле, Св. Спаса народних лирских песама, који колективу обезбеђује богат род и принос у пољу, у песми Слободана Ракитића интегрисан је у светачко окриље Светог Саве, чиме се потенцијално назначава да су „сви свеци у дванаест месеци” повезани са Св. Савом.
Преображена вода чини се да је Богојављенска вода, па би се, устајањем из ње, Свети Сава јавио читавом народу и пре 27. јануара, већ 19. јануара, што би можда могло да се схвати такође у контексту сублимације свих празника у оквирима светосавља. Симболима којима исписује свеприсуство Светог Саве песник уписује вертикалу којом Он спаја земљу са небом, профано са сакралним, прошло са будућим, Слово са људима и опстанком, без обзира на страдалништво које је у песми оличено у изгнаним књигама које прелећу преко поља. Иако су бројне недаће српског народа и културе оличене у књигама, Свети Сава постаје залог опстанка, спасења и могућности даљег живота. Он води народ попут Мојсија и потврђује се као вечни узор и вођа српском народу, не марећи за рад историјског времена, јер је у Њему клица васкрсења, буђења и препорода. Контекст Доситејеве песме са којом неоспорно рачуна Слободан Ракитић додатно, најпосле, наглашава да док има Светог Саве има и Србије.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
