Ексапостилар, или светилан, пева се на недељном јутрењу после канона. Назив ексапостилар потиче од старог обичаја – слања појца на средину храма приликом певања ове химне (грч. ἐξαποστέλλω – слати). Можда се тако зову и због тога што се у васкрсним ексапостоларима говори о томе како је Господ после васкрсења послао апостоле на проповед. Васкрсних ексапостилара има укупно 11, према броју јутарњих васкрсних Јеванђеља. Њихов садржај представља својеврсно кратко излагање сваког од тих васкрсних Јеванђеља. Зато се на васкрсном бденију увек пева или чита ексапостилар који одговара прочитаном Јеванђељу. Сви они се налазе на крају Осмогласника заједно са својим богородичнима, одмах иза таблице Јеванђелских столпова. Како показује натпис изнад њих у Осмогласнику, васкрсне ексапостиларе је (вероватно са њиховим богородичнима) саставио византијски цар Константин VII Порфирогенит (912–959), син цара Лава VI Мудрог, аутора јеванђелских стихира.
У грчким богослужбеним књигама налази се само назив ексапостилар а у словенским ексапостилар или светилан. Светилним се назива свакидашњи ексапостилар.
Тај назив очигледно потиче одатле што се, како у Посном Триоду тако и у светилнима за обичне дане, о Богу говори и пева као о светлости, или даваоцу светлости. На пример, светилан посног јутрења 8. гласа: Свјет сиј Христе, посвјети мја Тобоју (Светлост си Христе, просвети ме Τобом).