„Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати“ (Свети владика Николај Велимировић).
Свети владика Николај Велимировић морао је имати широка степска пространства душе да би истом сагледао руску необичну духовност, а сасвим добро је већ био упознат са историјом овог народа и историјом руске цркве. Свети Јустин Ћелијски називао је нашег деда-владику највећим Србином послије Светог Саве, док су га Руси доживљавали као старозавјетног пророка.
КАД ОД ГУСЈЕНИЦЕ ПОСТАНЕ ЛЕПТИР- рађање Русије
У порођајним мукама историје Русија се родила заједно са једним, наизглед, типичним незнабошцем какви су били у давна времена, а прије примања хришћанства сви Словени – мрачни, грабежљиви, прождрљиви, пијанци и рушилачки настројени. Као у најстрашнијим причама којима се плаше најмлађи – идолима су жртвовали дјецу. Наш народ има обичај рећи: Какав отац – такав син. А у поменутом случају: Баш као што је овај народ био раскалашан у својим неподопштинама, такав им је био и први владар.
Владика Николај као да приноси свјетлост свијеће старим иконама, па нам тако из историјског мрака оживљава слику Владимира Крститеља (у црквеној историји) за коју ни данашњи Руси не знају да ли је била стварна или само колективни сан.
Први пут се помиње у најстаријем руском љетопису „Повести минулих лета“, а мањак података и данас отвара бројне дискусије о његовој личности. Или је можда његова хагиографија, заиста, невјероватна да би просјечном човјеку звучала стварно?
Човјеку је својствано сводити Бога на ствари, срозавати цијела покољења на ништавне ископине, а човјекову главу погнути магарећем идопоклонству. Служећи у олтару, у хладу анђеоских крила, Велимировићу је сасвим релевантна историјска чињеница, оно што велика већина људи назива чудом – када један вук постаје јање. Дотле, Владимир распушта свој харем, почиње постити до изнемоглости. Владика Николај, даље, поставља једно сасвим разумно питање, како руској историји, тако и свима нама који смо склони брзоплетом осуђивању људи. Зашто је Бог тако неправедан, па је изабрао таквог паганина као што је био Владимир за највећу мисију у једном народу? Шта жели да нам поручи?
Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божјега промисла. На капији хришћанске Русије највећи грешник преобраћен је у праведника на наук свима који осуђују и као да нас све скупа пита: “Ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! Шта си ти био? У што си се претворио?“ Зато је и руски народ у епским пјесмама од милоште прозвао свог владара – Владимир Црвено Сунце (Владимир – красное солнишко). Прибројан у ред светих као равноапостолни.
Толико је ова прича невјероватна да многи данас сматрају да је мит. Ова легенда, по њиховом мишљењу, поклапа се са традиционалним народним причама о поријеклу државне моћи и владајуће династије, какве се могу наћи и код других народа. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Постоје ли случајности у прецизној Божјој промисли? Не. Зато је баш овакав државник представљен за узор сваком грађанину, баш као што родитељ дјетету тек сопственим примјером може сугерисати: „Буди лијепо дијете од главе до пете!“
Од овога светитеља – државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура.
Док пише о Русији, Владика Николај као да је загледан у такву Русију која неће само обнављати старе фреске, него ће доћи вријеме када ће војска руских живих светитеља (од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу) објавити небу и земљи да је руски народ Христом обновљен.
У својој бесједи, одржаној 28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске Свети владика Николај је рекао: “Овај данашњи празник руски може се назвати и вјерским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вјере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа“.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“