ПИШЕ: Јеромонах Никанор (Божић)
„Нисам монах али сам видео монахе. Који раде док одмарају, моле се и када спавају, говоре и када ћуте, о себи немају лијепе ријечи, нити о другима ружне.“ (Старечник)
Први пут када сам прочитао ове ријечи великих отаца подвижника у њима сам открио велику личност нашег времена, старца митрополита Јефрема. Ко је само једном имао прилику да са овом сједом старином разговара увјерио би се да се ове ријечи у њему осликавају. Мало је познато нашој јавности загонетна личност старца Јефрема, митрополита бањалучког, оца нашег и архијереја фристоликог срца.
Било би богоугодно и захвално рећи нешто о овом сједокосом старцу липљанину, честитој старини, врлинском монаху и преданом архијереју Цркве Христове. Хоће ли овом сједокосом старцу ишта наше писање придодати или одузети, не знамо. Али познајући његову скромну личност наше нам не знање говори да би он радије да ћутимо о његовим дјелима. Али тешко је захвалити овом нашем старцу епископу и ћутке. Његова дјела причају и више и шире од онога што бисмо ми то знали и умјели прозборити, и канда нешта забиљежити у овај трошни папир липљанског љетописа.
Овај временити митрополит је давне 1967. године под сводовима Светонемањићке обитељи манастира Липље примио монашки постириг из руке липљанског игумана јеромонаха Јустина (Пантића). Стога, веома често владика је истицао да је манастир Липље његова „прва љубав„. Ово скровито светилиште била му је и јесте прва полазна тачка на монашком путу. Тај пут га је одвео даље у манастир Крку, потом у царску Русију, а по повратку опет у Крку, а онда се као млад монах обрео у архијерејским одеждама ходећи уз блаженопочившег патријарха српског Германа. Те, скоро две године службе у Београду биле су му веома плодоносне и како сам епископ каже „свето је било учити од светог човјека„. Ево послије више од 45 година његовог архијерејског служења Цркви Божјој немоћни смо да било шта започнемо, а да не започнемо то ријечима или бар примјером овог временитог Христовог архијереја.
Ни једно дјело у нашој светињи није могло ни да почне ни да се заврши без нашег оца и старца. Каква је личност владике Јефрема говори нам и једна сеоска старина овако:
„Била су оно златна времена, мој калуђеру, за разлику од ових данас. Када је наш владика са оцем Јустином дошао у овај наш манастир ми смо се у селу преобразили. Било је то вријеме комунизма, али Србин зна да је вјера одржала ово село и да вјековима тај манастир стоји ту, а они црвени су ту од јуче. Него пустимо ми њих. Када су владика и Јустин дошли манастир је васкрсао. Јесте да нису имали куће јер су им комунисти узели, додуше дали су им двије собице, а од остатка куће направили сеоску задругу. Али они су ту ипак били. Почело се тада, колико су могли и смјели, да раде на обнови. Рашчистили су они порту. Засадили нешто баштице. Наш владика, онда је био, како се оно зваше…Миле. Е јесте Миле. Био је Миле хитар младић. Да очисти цркву, покоси, погледа мало башту, а воду је сваки дан доносио у двије канте горе из Божића, има једно два до три километра од манастира. А када се замонашио ми у селу нисмо ни знали. Био је послије тога ту кратко. Сјећам се да је једном крпио мантију, била му се поцјепала како је носио неко камење. Када је он, а убрзо и отац Јустин, отишао нама је било жао. А када је постао владика ми смо се радовали као дјеца. Знао је онда по пет, шест дана бити ту, а викендом ићи у Бања Луку због својих обавеза. Често смо га ми сељаци виђали како пјешице иде горе на Борја и чека аутобус да би на вријеме стигао у Бања Луку. Оно су била времена. Али добро је док имамо нашег владику, наше је вријеме онда свако добро.“
Колико је млади архијереј бањалучки Јефрем био свјестан тежине архијерејског служења, али и служења у времену у коме је постао епархијски архијереј, говори нам и дио из приступне бесједе на устоличењу у Саборном храму Свете Тројице у Бања Луци:
„Примајући жезал бањалучких епископа, осјећам се као некада древни пророк, кога је Бог слао за вођу богоизабраном народу, а он, уплашен одговорности, говораше: ‘Али неће ми вјеровати, нити ће слушати гласа мојега’. На то му Господ, који утврђује кољена раслабљених и разрјешује језике нијемих одговори: ‘Иди, ја ћу бити с твојим устима и учићу те како ћеш говорити….тај жезал узми у руке, њиме ћеш чинити чудеса’. Иако немам дара који украшаваше пророке, познате су ми ријечи Божије ‘доста ти је моја благодат’ и, знајући да ће благодат Божија учинити оно што ја не могнем, вјерујем да се ова порука, дата некада великом пророку, односи и на мене у овом светом моменту.“
Владика Јефрем је цијелокупни свој живот поклонио својој Цркви, нарочито поносној Крајини, гдје је већ скоро 45 година архипастир. Као млади архијереј старао се да подмлади свештенство, којег је у тадашњој бањалучкој епархији било веома мало. По постављењу за епархијској архијереја „добио сам шећерну болест када сам видео порушене цркве, опустошене и залутале душе“ како је више пута сам свједочио нама липљанској братији. Митрополит Јефрем је у кратком временском року почео обнову светих храмова, рукоположио десетине свештеника, основао нове парохије, дао наду и љубав српској души.
Међутим, подухват владике Јефрема у материјалном смислу је незамислив без његовог рада на духовној бразди Божје њиве. Свака душа која није упознала нашег старца митрополита не може појмити колико је заиста велик подвижник и молитвеник ова старина. Владика Јефрем је човјек који више говори дјелима, а не ријечима. Свака наша недоумица или проблем решавали су се у његовом христоликом погледу. Често смо ми долазили с проблемима и недоумицама остајали нијеми пред само његовим молитвеним погледом. Оно што је нас младе монахе задивило код овог старца јесте његова молитвеност и лични подвиг који је непознат многима. Колика је његова ревност за богослужбени живот била говорио је личним примјером, ходећи на богослужење у придворни храм, али прије тога тиховао је у дворској капели Васкрсења Христова.
„Да би успламтила ватра божанске љубави, нема бољих за то дрва, него ли дрво Крста.“
Било је врло величанствено гледати старог митрополита како одмереним кораком ступа и благосиља сабрани народ који је имао само једну жељу, да цјелива десницу овом дичном архијереју. Погледа благог и виткога стаса сједокоса старина је благосиљала, док је поред њега ходио млади архијереј, ослушкујући и сакупљајући знање овог митроносног старца.
Живот овог митроносног старца нису само биографски подаци, живот овог христоликог старца су жива дјела, дјела вјере и љубави према сваком човјеку. Бројке нас ограничавају у животу, а жива вјера, вјера у једног и истинитог Бога нас води у вјечно постојање, у вјечно живљење.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
