ПИШЕ: Ђакон Ненад Еркман
Годином 431. можемо рећи да почиње историја хришћанске Ирске. То је година прве забележене мисије међу Ирцима, а коју је предводио свети Паладије. Сведочанство о овој мисији налазимо у Хроникама Проспера Аквитанског, где се каже да је папа Целестин послао Паладија, за првог епископа, Ирцима који су веровали у Христа. Ово сведочанство поновиће и Беда Поштовани у својој Црквеној историји енглеског народа, а налазимо га и у Англосаксонској хроници.
О самом Паладију немамо пуно података. Претпоставља се да је родом Римљанин и да је био ђакон и сарадник папе Целестина. У времену у коме је живео Паладије, делује један познати Британац, а то је Пелагије. О Пелагију, такође, немамо пуно података. Верује се да је рођен у Британији, да је почетком V века дошао у Рим, где је проповедао и водио строг монашки живот. Оно по чему је Пелагије остао упамћен јесте његово учење, по ком човек, без помоћи благодати Божје, сопственим снагама, може постићи спасење и блаженство, те да првородни грех није наследан већ је само лош пример. Овим својим учењем, Пелагије је ушао у сукоб са водећим теологом западне Цркве, блаженим Августином Хипонским, који је оповргао његово учење, те су Пелагије и његова јерес, осуђени на Картагинском сабору 417. године, а касније и на III васељенском сабору у Ефесу 431. године. Паладије је био сведок тих збивања, па се претпоставља да је и сам у ранијим годинама припадао Пелагијевом табору, а касније се покајао и вратио Римској Цркви и постао ђакон.
Године 418. цар Хонорије издаје едикт, по којем се свако ко пружи заштиту Пелагију и његовим присталицама осуђује на прогонство. Због тога су многи Пелагијеви истомишљеници побегли у Британију, која је у то време већ била ослобођена римске управе, па закон цара Хонорија није важио на њеном тлу. Једино што је одржавало везу Рима и Британије, била је Црква. Међутим, јавила се опасност да и ова веза буде прекинута, због све већег јачања Пелагијеве партије. Зато је Рим морао деловати. На молбу британских епископа, папа Целестин шаље у Британију светог Германа Оксерског (Осерског) 429. године, како би он успешно ставио под контролу Пелагијеве присталице, а са друге стране ојачао и папски утицај на острву. Могуће да са мисијом светог Германа креће и мисија Паладија у Ирску, јер се јавила опасност да сада пелагијанци пређу и на ирско тло. О томе нас обавештава Пропсер, сведок тих догађаја, који каже да је хиротонисани епископ за Ирце жеља папе да сачува римско острво у вери а варварско острво учини хришћанским. Могуће је и да су сами ирски хришћани, преко британских веза, изразили жељу да добију епископа, а коју је папа услишио, пославши тамо Паладија. Жеља ирских хришћана за епископом, опасност од појаве пелагијанства на ирском тлу, и жеља папе да се осигура вођство хришћанске заједнице у подвигу да се варварско оство преобрати у хришћанство, јесу разлози због којих је папа послао Паладија у Ирску. Али изнад свих ових разлога стоји можда најбитније разлог, а то је да се покаже моћ и утицај Римске цркве, те да она може доспети и опстати тамо, где Римско царство није успело. Да се оствари онај дивни и божански позив свим нацијама, ,,идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ ( Мт. 28, 19), тако што ће Рим проповедати јеванђеље варварима. Рад Герман Оксерског и Паладија у Британији и Ирској, показује моћ хришћанства и Рима светих апостола Петра и Павла, тиме што шире веру на острво где је нестала моћ римског царског ауторитета и на острво где та моћ никад није ни постојала.
Паладије стиже у Ирску 431. године. Претпоставља се да је дошао у краљевину Ленстер и да се искрцао код града Виклоуа, пошто се тамо налазила најбројнија хришћанска заједница, састављена од мањег броја Ираца и британскох робова. Иако је Паладијев задатак био да ради на покрштавању целога ирског острва, он то није могао урадити. Убрзо бива прогнан од стране краља Ленстера, и одлази на север Британије, међу Шкоте, заједно са својим ученицима, Силвестером, Солинусом, Августином и Бенедиктом. Тамо је, по предању, са великим трудом проповедао и организовао Цркву, па га због тога сматрају за првог епископа Шкотске. Упокојио се 450. године у месту Фордун где и данас постоје остаци цркве и манастира, његова задужбина и место његовог покоја.
Иако Паладијева мисија није дала разултате какве је Рим очекивао, ипак је показала старање и за оне који су живели изван граница Римског царства. Можда је историја запоставила Паладија и оставила га у сенци светога Патрика или се Паладије као неко ко је рођен као Римљанин, васпитан и одгојен у медитеранском духу није могао снаћи међу ратоборним и хировитим Ирцима, али је чињеница да са Паладијем започиње процес христијанизације Ирске. Спомен светог Паладија је 6. јула
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
