У спомен митрополита Амфилохија: Мисија вредна поштовања

Фото: Митрополија црногорско-приморска

ПИШЕ: Свјетлана Самарџија

Сусрет који је мој живот везао за Црну Гору десио се у октобру мјесецу 2017. године. То је било сретење са човјеком кога сам до тада гледала у пролазу или као дијете на телевизији. То је разговор који је преокренуо мој живот. Тада, у једном погледу сам могла схватити зашто масе људи хрле његовом наручју. Чудно, помињем ријеч „сретење“, а рођена сам на овај велики празник.

 Сјећам се, нисам му дoпустила да устаје, пала сам на кољена узимајући благослов, случајно наслањајући своје чело на његово кољено. Чудно! Пожељела сам да ту останем заувијек. Тек након неколико година схватам да се та сцена дубоко урезала у моје мождане вијуге и да је често сањам. Подигавши очи ка његовим, моја душа је остала огољена, а моје срце жедно његових проповиједи. Кроз њега су говорили највећи оци наше Цркве, а у његовом лику су се огледали његови духовни оци, Ава Јустин и старац Пајсије. 

Боже, како сам ти захвална, то сам помислила! А онда сам спознала снагу његове молитве, бриткоћу његовог ума и најбољег ментора и историчара којег сам могла имати, истина, кратко, али довољно, да од мене сачини тврду стијену историјске мисли и да у мени сатка особу за коју зна  данас да неће одустати од његове Црне Горе, Војисављевићке, Немањићке, Петровићке, и на крају Амфилохијевићке!

Причати о мисији немогуће је, a не причати о митрополиту Амфилохију, који је, сигурна сам узор свима и који дотиче срца свију нас. Јелица Роћеновић је оновремено записала чистину митрополитових ријечи и његових мисли у књизи „Сви смо ми једно у Христу. Разговори са митрополитом Амфилохијем“, гдје Он говори о враћању својим историјским коријенима: „Српски народ је укључен у историјска збивања, тако да се она преламају на његовој судбини,. То враћање српског народа појављује се на разне начине у посљедње вријеме: попуцале су идеолошке стеге, долази до ослобођења од шизофрености свести којој је био подложан овај народ…Српски народ је васпитан у духу сабраности: о томе свједочи и онај Први сабор свесрпски у манастиру Студеници 1196. године. Све велике историјске одлуке донешене су на саборима, тако да је саборност ушла у све духовне поре српског народа“ „Народ је покренуо промјене. Народ је остао чедан у својој души. Непрекинуто саборовање непрекидно тече од Светога Саве па на овамо… Нарочито је наш народ био у некој врсти наркозе у ових посљедњих 50 година…Ми смо на граници новог почетка али на провјереним основама светосавског и лазаравеског опредјељења за оно што је вјечно и непролазно…Запад никада није опростио Константину што је основао Нови Рим. Запад је навикао да буде центар свијета, пупак свијета како су га називали, наједанпут, он је постао један периферни град, нарочито послије најезде Хуна у петом вијеку…Запад се трудио све тод десетог, једанаестог вијека, до одвајања западне цркве од православне да умањи значај Новог Рима… Гибон, прихвативши такав однос према Византији, допринијео је не мало као историчар том негативном схватању Византије и византијеске културе… Прво што је превиђено, свјесно или несвјесно, јесте то да је Византија легитимни насљедник хеленске културе и хеленске филозофије. Директан и непосредан насљедник. Њихов носилац и чувар… Судбина и историја словенског народа незамислива је без Источног ромејског царства, балксанских словенских народа и Русије… Оног тренитка када изгубимо наслијеђе Светога Саве престаћемо да будемо оно што јесмо. Ми губимо све – Срећа је што се сада врачамо Светосављу, а били смо у опасности да га изгубимо. Ми смо њиме обликовани. Ми смо ту рођени преко нашег духовног оца Светог Саве… Свети Сава, када ствара, образује Српску Цркву, он ствара помјесну Цркву и његово поимање народа је управо библијско. Његов циљ је да тај народ који живи на тим просторима, да га као дрво маслиново засади духовном рају. То даје душу српском народу и држави немањићкој, ствара предуслове за идентитет тога народа.“

 Дуго сам тражила позадину и начин да искажем кроз текст устрептале молитве које уздижем нашем митрополиту, али и да покажем да је Његово знање и мисионарење уско повезано са историјом Зете, данашње Црне Горе. Обнова преко 650 цркава и манастира уско је везана за људе који су ставили печат на Црну Гору заувијек је везујући за Исток и за тековине византијске традиције, иако нам се чини да то тако није. 

То се најбоље показало кроз величанствене литије које су запањиле свијет, у току оркестриране кампање против Српске Православне Цркве, а све због тога што је Црква остала и данас, као између осталог и у вријеме османског робовања једини ослонац народу. Због тога, сагласна сам са радом који је изашао давне још 1981. године, гдје митрополит Амфилохије говори о доласку монаха исихаста, тј. Синаита у Лазареву Србију али и у Зету Балшића. Његова досљедност и истраживачки поступак  би засигурно постидио многе историчаре. Митрополит у том раду, објављеном у част шест стотина година од оснивања манастира Раваница, износи став да су монаси исихасти одиграли кључну улогу у очивању Српске Православне Цркве и српског православог бића како у земљи Лазаревој, тако и у Зети Балшића у времену османског ропства, наводећи данашње историчаре на даља истраживања која укључују дјелатност ових скупина монаха на данас већ устаљеном називу овог простора, Зетској Светој Гори. Заиста, манастири на горицама Скадарског језера својом архитектуром одраз су светогорске архитектуре, па и пиргови и куле свједоче томе у корист. Данас, истраживачки поступак једног историчара бива много лакши, јер се митрополит Амфилохије потрудио да својом вјером освједочи дјела апостолска, дјела Христова, своју мисију је везивао за Небо, како је то Владика Николај говорио ткао је конце за Небо, остављајући аманет нама на Земљи. Луча којом је запалио Црну Гору и данас гори његовом свјетлошћу. 

Митрополитова љубав према историјском предању укоријењена у чврстој вјери изњедрила је обнову више стотина древних цркава и манастира. Сваки од њих својом духовном крошњом уздиже се до небеских висина, до саме Божије благодати. Учинивши Црну Гору посебном даровао јој је дјелиће Свете Горе Атонске, вежући нити преко Зетске Свете Горе, па Паштровске Свете Горе, спуштајући се древним путевима Светог Саве, стављајући печат на његове стопе, а управо те стопе јесу и стопе митрополита Амфилохија. И у ове благе дане, уочи Преображења, чини ми се да Тавор сија и са Румије носећи благодат на његов народ, цијела Црна Гора ових дана може стати у Преображенску свјетлост Ђедове Румије, јер ако њега питате, силазак цркве на Румију његов је највеличанственији животни догађај, а нама је сваки дан проведен уз њега био благослов са висине, благослов који не вене попут рајског букета сатканог од хиљаде ружица овјенчаних молитвама светитеља.

Бог, као да је овој хришћанској земљи и српском народу хтио дати посебну утјеху пославши му мисионара коме је „васиона уска“. Како и не би била, пролазећи Скадром, Сардом, Дривастом, Сапом, спуштајући се на Драч, иза нас остају хиљадуипогодишњи коријени живота, и све мирише тамјаном, јер је сваки овај град био епископско средиште.

О његовом животу и дјлатности било је  биће тек ријечи, јер његово завјештање лежи под обронцима Ловћена, смјештено под свод манастира Свете Тројице (Стањевићи). Дружећи се са његовим књигама наишла сам на израз „Небески Јерусалим“ и „Други Јерусалим“, те сваки пут када закорачим у његову библиотеку та мисао ми се враћа, а остављена је случајно на маргини једне књиге, као што је то Он имао обичај да ради. Те дидаскалије су моја путања која ме води шароликим темама сакралне средњовјековне историје, али ових ријечи се често сјетим и тумачим их, не као Он што би, јер смо ми сви индивидуе за себе. Та небеска отаџбина кроз коју и данас можда и више него прије мисионари митрополит даје ми за право да и Црну Гору назовем „Јерусалимом“, јер што је Свети град но потрага и трагање за дубљим смислом самог бивствовања. Тако се и ова мала српска земља тражила и пронашла свој смисао у мисионарском дјелу Божијег неустрашивог пастира. А овдје, све одише његовим дјелима.

Ако узмемо у обзир, да су многи манастири древне нам Зете били метоси Свете Земље, онда митрополитова дидаскалија добија пуни смисао. А у Црној Гори манастири су одвајкада имали предност испред парохијалних цркава, они су били вјерски али и национално – политички центри, стуб државности и чувари православља. Вратићу се на тренутак тексту митрополитовом о Синаитима и њиховој улози у очувању православља. Познато је да је подручје данашње Црне Горе нерјетко мијењало политичку припадност, међутим јака црквена средишта су задржавала свој континуитет или су пак преносила исти на мјеста неприступачна бројним освајачима. Четрнаести вијек у свему је означио преокретницу, што се одразило и на малом простору тадашње Зете. Османско надирање условило је освајање хиљадугодишњег Византијског царства, што се у том тренутку сматрало почетком краја свијета. Веће скупине монаха исихаста како са Синаја, тако и Свете Горе своје уточиште налазе у Лазаревој Србији и Зети Балшића. Црквени центри који су тада изграђени остали су средиште писане и вјерске ријечи. Њихова улога је врло позната у процесу измирења српске и цариградске патријаршије, а њихов допринос у очувању православне вјере у времену укидања Пећке патријаршије тек треба испитати. 

О свему овоме митрополит Амфилохије нам оставља путоказе који су између осталог и дио Његовог мисионарског дјеловања. Свјесни смо чињенице да су комунисти за вријеме и након Другог свјетског рата поубијали у Црној Гори велики број свештенства, док је још већи пребјегао на пут без повратка заједно са Павлом Ђуришићем. Веома је тешко пострадало православно свештенство у Црној Гори како од комуниста – партизана, тако и од окупатора Италијана али и од Албанаца. Стајући на страну Југословенске војске у отаџбини православно свештенство је поднијело огромне губитке заједно са својим митрополитом. Тешко стање, можда и најтеже од када је Црна Гора 1499. године потпала под османску власт задесила је ову православну земљу и након Другог свјетског рата. Узалуд је митрополит а касније патријарх Гаврило Дожић управо овдје истицао Светосавски аманет и срж Светосавља. И баш, као што то бива, након великог страдања, које нама Србима дође као благослов Божији, појави се човјек из народа. Узрастао испод Морачких капа, стасао у малој кући ослушкујући звук гусларских струна, Амфилохије својом интелигенцијом и упороношћу постаде најутицајнији мисионар Српске православне цркве. 

Митрополит Данило Дајковић, Амфилохијев претходних у својој бесједи на устоличењу позива митрополита Амфилохија да крене путем Светог Саве и путем Светог Петра Цетињског, остављајући му тако аманет јер оба пута су била трновита поготово у тада безбожној Црној Гори. Од тада, па за три деценије, мисија митрополита Амфилохија је дала богоугодан плод, кренувши од Светих Архангела, тог „светосавског темеља историјске Црне Горе“ како је митрополит називао, а ми данас потврђивали, у себе је узидао преко 650 цркава и манастира. Наравно, то не би било довољно, да Амфилохије није знао да пише по душама свога народа, а ми смо сви његов народ и радо му се враћамо и обраћамо захваљујући се Богу на снази коју му подари па сада можемо да приступимо оним дијеловима Црне Горе која је вијековима била обрасла у густо шипражје остављајући само обрисе средњовјековног кречњака, знак, да је ту некада стасавала плодоносна монашка лоза. 

А колико је у горицама и увалама, на брдима и стрмим падинама, уз ушће ријека било нанизано духовних бисера вјероватно никада нећемо сазнати. Земљотрес који је задесио Црну Гору 1979. године отворио је дјелимично одређена археолошка сакрална налазишта пружајући нам могућност да се увјеримо у постојање неистражених локалитета. То постојање је оживјело у мисионарском дјеловању митрополита Амфилохија. Манастири посвећени Богородици на горицама Скадрског језера, прексрасна лавра Врањина основана руком првог српског Архиепископа, Ком Црнојевића, храмови Балшића, али највише Немањина заоставштина и његових насљедника овјенчала је Црну Гору, ородила аманет хиландарских монаха и метоха Свете Земље, поново је изграђена кроз дјелатност митрополита Амфилохија.

Јасно се из мисионарског дјеловања митрополитовог види да је Светосавље односно Православље бит живљења сваког Србина ма гдје он био, поготово овдје у „отачаству“ Савином. Стара Црна Гора као дио Доње Зете је у историјском смислу имала исту ону улогу какву је имало до 15. вијека доњезетско подручје око Скадарског басена. Ту се помјера језгро земље Зете, да би након тога било пресељено на Жабљак и Врањину, коју средином 15. вијека замјењује Цетиње гдје, у неку руку остаје и данас. Као што је православна вјера нераздјељиви дио бића Црне Горе, свједочанство Његошеве „Луче“ и срце Владике Петра I, тако је и Зета нераскидиви дио српске историје. Зета, између Подгорице и Скдарског језера, Зета између Грахова и Косова, Зета, дио Немањине државне цјелине, Савина дједовина, отачаство Стефаново, аманет Амфилохијев!

Са првом могу да истакнем да је митрополит Амфилохије постао спона светих Немањића и светих Петровића, али и чувар Балшићког и Црнојевићког жезла, истог оног кога су изњедрили Немањићи а утемељили Војисављевићи стављајући печат страдања кроз светог кнеза Јована Владимира, чија жртва и данас сија над Румијом показујући Ловћену пут којом треба да иде цијела Црна Гора. Ово богомдано сијање било је од почетка познато митрополиту Амфилохију, који га је постом, молитвом, али понајвише дјелима загријевао, обнављајући сваки камен, уграђујући себе у древне вијекове, сједећи данас крај оних чија имена помињемо на светој Литургији и чијих се дјела радо сјећамо.

А ја се највише сјећам мириса обновљених светиња и кроз тај мирис и данас препознајем мисију митрополитову. Јер данас, Бешка, Морачник, Старчева Горица, Врањина, Орахово, Свети Ђорђе, Горњи и Доњи Брчели, храм Јована Владимира, храм Васкрсења Христова, Дуљево, Прасквица, Режевићи, Цетиње, понајвише Стањевићи миришу њиме, миришу на његову похабану прашњаву мантију и тамјан. А срж митрополитовог бића јесте био и остао једини Створитељ и Спаситељ рода људскога, Господ наш Исус Христос. Заједно са њим, Црна Гора је преображена земља, заједно са њим, сваки човјек који се дохвати његовог гроба у крипти храма у Подгорици дохватио се Христа, преобразио се, дотакао се љубави, оне и такве љубави којој је „васиона уска“.

И не треба много да трагамо за мисионарењем, јер најљепши и највећи плод мисионарења јесте љубав. Како то апостол Павле проповиједа, љубав, вјера и нада, а од то троје највећа је љубав. А смисао обнове храмова и манастира у Црној Гори најбоље је објаснио митрополит Амфилохије, говорећи о храму као мјесту Славе Божје и Богојављења. Он још истиче да градња храма у себи носи уградњу свијета по човјековој мјери, истичући да храм има душу, баш као што је човјек саткан од тијела и душе, тако је и храм. Он је увијек обнову храмова истицао као вијековно хришћанско ткање на тлу Црне Горе. Тај континуитет хришћанских храмова остаје на мени да откријем, побројим, опишем и саберем, а тај благослов носим као аманет у свом срцу, као посебну мисију повјерену ми са великом љубављу.

Заиста, пролазећи стопама митрополита Амфилохија, сваки мој одлазак у Црну Гору заврши се са љубављу која прожима цијело моје биће. А он се потрудио да данас Црна Гора буде земља преображења и земља љубави Божије. 

Нека је слава Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је слава богоугодним дјелима митрополита Амфилохија!

*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага