ПИШЕ: Ђакон Александар Панић
Бог ствара свет из љубави. Преподобни Јустин Ћелијски љубав назива „бољим путем”, тј. путем којим се стичу сви остали путеви. То је по њему пут који је од човека до Бога, од земље до неба, али и од човека до свих осталих људи и твари. То је пут којим иде само Бог и оно што је Божије, а никада ђаво и оно што је од њега. Све јеванђелске благовести указују на љубав као „бољи пут”. Тим путем је Бог сишао са неба на земљу и тим путем је човек узишао са земље на небо. Имајући на уму Химну љубави Светог апостола Павла (1 Кор. 13,1-13), видимо да човек без љубави остаје без свог божанског садржаја, престаје да буде Боголик. Бог јесте љубав (1 Јн. 4,16), а човек је створен по обличју Божијем (1 Мој. 1, 26-27). Сваки човек је Боголик, но изгуби ли љубав, престаје да личи на Бога и суши се као најобичнија празна љуштура, јер у њему нема живота, нема осећаја за оно друго. Као супротност љубави, која је карактеристика бића и живота, јавља се мржња која је карактеристика небића и смрти. Шта је анђео који говори анђеоске језике, а нема љубави? Ђаво, ето шта. Каже Свети апостол да су недовољна и сва знања, не једно одређено, из неке области, него и сва знања, ако човек нема љубави.
Љубав се пројављује као покретач свега, као оно истинско гориво, органско, које снабдева цео свет, будући да свет и јесте створен из бескрајне љубави Божије. Љубав никада не престаје (1 Кор. 13,8), што значи да је она оно једино што ће претећи од овога света у Царство Божије. Е сад, говорећи о таквој љубави, искреној, савршеној, без икакве маске, љубави коју осећамо према родитељима, супружницима, деци, или пак према ближњем, или у горем случају, не осећамо ни према њима; говорећи о таквој љубави, која топи срце онога ко је заиста осећа и ко пред оним кога воли не види себе, односно види себе, само кроз тог ближњег, долазимо до овосветске и ововременске „љубави”. Како смо искривили оно што нам је Господ дао као право?
Данас често можемо чути реченицу: „Не живи се од љубави”. Не знам одакле бих пре почео у тумечњу. Колико незнања у једној тако малој реченици. Само љубав може дати живот! Права љубав, прави живот! Погледајмо колико је то контрадикторно само себи. Рекао бих да је ова реченица последица савременог доба. Чини ми се да су наши преци, у већој материјалној оскудици, итекако умели да живе у љубави, из љубави и са љубављу. Конфоримстичко доба, које разбија заједнице, како друштвене, тако и породичне, уводи нову паролу и љубави даје једно приземно и банално значење. Унижава је до праха земаљског. По ововременској дефиницији љубав је лепа, забавна је, али не живи се од тога; живи се од успеха, од каријере, од новца, од пословања… Да, истина, човек мора радити, не говоримо ми ни о бесциљној лењости и паразитирању. Но ипак, истинска љубав је јача од свега. Истинска љубав је стање вере и поверења у човека, пре свега у Бога, а затим и у ближњег, у породицу, у комшије, у пријатеље, у свет око себе, који ће бити бољи тек онда када ми будемо бољи. По речима Светог Владике Николаја, „Не чекамо ми бољи време, него чекамо Христа”. Боље време долази са бољим људима од нас. Систем какав имамо продукт је нас самих. Љубав, као споредни елемент, како се намеће у овој новокомпонованој дефиницији, јесте изједначена са пожудом, са страстима, са неумереношћу у различитим правцима. Ипак, узмимо за пример само једну врсту, како бисмо лакше направили паралелу. Љубав, помешана са заљубљеношћу, пожудом и егоизмом. Један руски свештеник, Илија Шугајев, написао је прелепу књигу, која је састављена од његовох проповеди и зове се „Једном за цео живот”. Он ту веома лепо наводи три различите фазе у односу мушкарца и жене (дечко – девојка; муж – жена; отац – мајка). Показује праткично како се млади пар гради и изграђује, стасава кроз оно друго. То је одличан пример брачне љубави. Она која пројављује Божију заповест. Насупрот томе, у овој реченици („Од љубави се не живи.”), не сусрећемо се са правим осећањем љубави, већ занесености, опчињености, па у грубљем случају, гресима и преступима, опет различитих врста. Могло би се говорити слично и о другим гранама љубави, према Богу, ближњем, творевини, према интелектиалним, уметничким способностима човека, које опет не морају бити нужно лоше. Блаженопочивши Патријарх српски Г. Павле, често је подвлачио јеванђелски цитат Христових речи: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови” (Мт 10,16). Говорио је да је добро да се човек усавршава, да се развија интелект, разум, схватање света и различитих научних дисциплина. Човек мора да се усавршава и да расте, али само докле истовремено у себи усавршава и доброту. Не једно без другог. Доброта ће сачувати појединца од света и свет од појединца, а разум и сазнања ће учинити добро и појединцу и свету, докле год су у сагласју са добротом. Ту доброту о којој се овде говори, поистоветио бих са љубављу. Бити добар према другоме, значи волети га. Имати разумевања за највећег противника, достићи степен у којем се помолиш за онога ко те мрзи и чини ти свакодневно зло, рећи у себи „Господе призови га разуму, просвети га, отвори му очи да не твори против душе своје, против свог живота…”, смоћи снаге за такво осећање, значи заиста имати љубави у срцу. Чак и да човек нема толико љубави, није за очајавање, јер љубав расте са нама, умножава се временом и постаје све јача и већа. Љубав са собом доноси мир, разумевање и радост.
Прећи ћемо на термин слобода. Бог ствара човека из љубави, по свом лику и даје му слободу и могућност да воли и уређује. Разлика између Бога као творца, јесте што он ствара све из небића, из непостојања, ствара и саму материју коју обликује. Човеку је могуће да ствара уметнички. Могуће му је да обликује, да промишља, пројектује и гради, али само од већ створене материје. Дакле, човек може стварати иако није истински творац ниједне једине ствари у њеној основи. Оно што је најважније јесте да је човек, створен од Бога, у потпуности слободан. Господ управо због тога оставља могућност да човек пројави своју слободу већ у рају. Није Господ створио дрво и искушење ради зла, већ је оставио могућност да човек одабере да ли ће бити послушан Господу. Једна јако познати прича и атеистичко питање јесте „Да ли Бог може да створи камен који не може да подигне”. Философски гледано, то питање се не може уопште узети у разматрање, јер је исход већ унапред одређен, оно је пристрасно састављено и не оставља могућност промишљању. Ипак, ако га узмемо у разматрање, велики оци наше Цркве, дали су одговор на њега. Може и јесте! Створио је такав камен, створивши човека. Човек је створен и дата му је слобода. Уколико човек жели, Господ га може уздићи до небеса и даровати потпуну непролазност, а уколико не жели да буде спасен, човек остаје сам себи камен на путу спасења, који нико други, па ни сам Господ неће померити. Дакле, исконска слобода, јесте то да је човек у могућности да потврдно одговори на своје постојање. Овоземаљско „да” није увек пројављивање слободе. Слобода као онтолошка категорија је у блиском односу са љубављу, јер се руководи чистим осећањем савести. Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити (Мт 5,6). А оно што ми називамо овоземаљском слободом, извучено је из контекста друштва које је изграђено, опет у новије доба. Слобода која се данас пропагира као живот без морала, без одговорности према другоме, као остварење само личних интереса, представља ништа друго до гордост и похлепу, самољубље и среброљубље данашњег човека. Данашња слобода даје човеку могућност да бира и буде биран, да води рачуна само о својим интересима и жељама, не мора да га занима мишљење другог. Људска права дају слободу да човек изнесе свој став потпуно јасно и несметано, а исто тако и људско право даје човеку слободу да не мора да чује оно што не жели. Савремена слобода нуди могућност да свако прича и ради оно што хоће, па како испадне. Ако да Бог биће добро, ако не, ту су многобројни закони којима ће се то санкционисати. Свако право, свака власт, свака слобода, носи са собом одговорност. Избор није могућ без одговорности и последице. Последица није нужно лоша ствар. То је нешто што често заборављамо. Што више слободе, што више власти, то више и одговороности према свету. Слобода која за равнотежу има одговорност и бригу, представља праву слободу која неће бити злоупотребљена. Слобода и право је Христова заповест „Све што желите да вам људи чине чините и ви њима” (Мт 7,12).
Слобода не ослобађа човека рада и обавеза. Слобода није изгубљен час у школи или слободан дан на послу. Слобода није недеља као нерадан дан у коме нећемо изаћи из кревета, или ћемо га провести у кафани са пријатељима. Слобода је када ту недељу, коју нисмо у обевези да проведемо на радном задатку, проведемо са породицом. Када ујутро одемо на Литургију, причестимо се, сјединимо са Господом, остваримо заједницу, о којој ћу говорити мало касније, те након Свете Литургије, остатак дана проведемо са онима који јесу ми. Слобода је много комплекснија ствар него што то данас схватамо, али и много једноставнија него што нам о њој говоре свакојакЕ дефиниције данашњег доба.
Слобода нас изузетно приближава истини и стрпљењу, ако је довољно практикујемо. А ко је довољно практикује, схватиће да није тешко бити слободан, да није тешко бити искрен, да није тешко волети и бити вољен; да је заиста олакшавајуће отарасити се којекаквих улагивања, наметања ауторитета, уплитања у туђе животе и туђу слободу.
Када човек заиста воли некога, највише што му може дати јесте слобода, након показане љубави и дате слободе, долази до сједињења људи, а са тиме и до трећег дела нашег текста. Човек је сам по себи веома пролазан. Понављамо често ову мисао. Будући да је створен и да има почетак, може имати и крај. Но, једино у Господу, који је без почетка и без краја, човек може имати спасење и вечни живот. На који начин? Човек је биће заједнице. Сами нисмо у могућности да урадимо ко зна колико… Али у заједници са другима, пројављује се сав људски потенцијал. Индивидуа, јесте јединка која представља само себе. Личност човека јесте његов свеукупан утисак који оставља, како би се то у народу рекло име, или презиме или фамилија или неки други пригодан назив који указује на чињеницу да човека, одређеног човека, постматрамо искључиво кроз заједницу која се налази око њега. Модерно доба намеће појашњење речи личност, изједначавајући је са индивидуом. Говори се о томе како је човек остварена личност онда када је независан од свих и свега другог. Систем који разбија породице, односе, пријатељства, чини да човек буде све више сам и самим тим све слабији. А истинска личност човека се остварује у заједници са другим. Тај други и све оно што нас окружује чини нас таквима какви јесмо. Бог је један по суштини, али у три личности. Отац, Син и Дух Свети су у бескрајном јединству, а пошто је и човек створен по лику и подобију Божијем, дато му је да своју личност остварује кроз однос са другим.
Из свега наведеног, тек улазећи у размишљање о овим темама, схватамо да је љубав далеко више од заљубљености, слобода незамислива без одговорности, а личност остварена заједница са другим особама. Сетимо се речи из Књиге постања у којима Господ каже „Није добро да човек буде сам” (1Мој 2,18), те свеобухватном љубављу и трудом према творевини Господњој и бригом према ближњем „испунимо закон Христов” (Гал 6,2).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
