ПИШЕ: Др Ђорђе Вуковић
У Немањићко време, на катедри серских митрополита била су тројица Срба. Први митрополит је био знаменити Јаков, први игуман славних Светих Архангела код Призрена. Други је био митрополит Сава, у чије време је старац Исаија дошао да учествује у раду суда Серске митроплије (1366). Трећи митрополит је био Теодосије, који је запазио код Исаије таленат за превођење. То је митрополиту Теодосију дало идеју да часни старац треба да преведе дело Дионисија Ареопагита са грчког на српскословенски. Узалуд се старац вајкао пред митрополитом да је стар, да је под старе дане научио грчки језик, да је учинио прве преводе који нису вредни помена и да већ постоје неки преводи Светог Дионисија Ареопагита, па нема потребе за новим превођењем. (У прилог истинитости Исаијиног правдања, треба подсетити да је у једном дечанском рукопису откривен превод одломка из Ареопагитовог дела, који се по стилу превођења разликује од старчевог превода.)
Старчево правдање није уродило плодом, јер је митрополит био непопустљив. Тако се Исаија дао на превођење Светог Дионисија Ареопагита, за шта му је требало, како се процењује, две–три године мукотрпног рада. Превод је започео „у добра времена … када божаствене цркве и Света Гора, рају подобне, цветаху као неки врт код извора увек напајан“. У свом запису описао је како је настао овај превод и Теодосијеву одлучност. Старац се „осветио“ тако што је дао духовни портрет омиљеног митрополита. „Но, ипак, божаственим овим човеком, преосвећеним, велим, митрополитом богоспасаваног града Сера, кир Теодосијем, пречасним, принуђен бих на превођење. И бејаше како доликује, мислим, без размишљања повиновати се таквом човеку, који од анђела, по великом Дионисију, посвећење прими. Јер овај истинити Божији човек, као [н]ико други, живот имаше, да је слатко слушаше, а спасоносно подражавати [му] и корисно.
Не само што језик у учењу имаше користан за слушаоце, него и живот много више користан за подражаваоце му. Па, штавише, истину да кажем: колико језик имаше неуспоредив када говори, толико и живот недостижан када ради, јер вазда и увек, по апостолу, остављајући шта је отраг (Филип. 3:13), овај на дела и виђења што су напред, посезаше. И тако имађаше светлост частољубља и љубави за учењем и премудрости заједно са милосрђем. Тако је блажени ово и не мало радио и ка угађању Богу долазио и многе је сопственим делом учио.“
Тако је старац Исаија укратко сажео Теодосијев животни пут: да је био велики ревнитељ, да је имао богоугодни живот, да је био милостив, да је био добар беседник, да се разумео у тајне језика, да је у свом животу имао потешкоће које је превазишао следећи поуке апостола (из посланице Филипљанима), да је имао „подражаваоце“ (ученике), да је његово посвећење за митрополита било изузетно, да је добро управљао паством и својом катедром, да се увек трудио да се усавршава и научи нешто корисно и да је ишао увек напред („на дела и виђења што су напред, посезаше“).
У сваком случају, митрополит је натерао Исаију на трновит пут превођења, али га није оставио самог. Старац Исаија у запису признаје да је митрополит увек био уз њега молитвом и „потпомагањем и ексодусом или откупом“. Преводиоцима је стално требало додати прибора и материјала за писање, као и откупити неки грчки рукопис Светог Дионисија Ареопагита са тумачењима. Митрополит није жалио труда, ни средстава да оствари добро дело које је наумио. У то време десила се велика трагедија. Српска војска је изгинула у боју на Марици (26. септембар 1371.), а убрзо је уследио упад грчких трупа из Солуна који су заузели Сер. Митрополит Теодосије је остао на својој катедри, а Исаија је отишао на Свету Гору „у најгорим од злих времена“ да заврши започети превод. Испоставило се да је митрополит Теодосије био у праву: Исаијин превод је доживео признање и превођење на бугарски и руски језик. По научнику К. Станчеву, код других народа сачувана су 75 преписа Исаијиног превода прилагођеног свом језику.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
