Када једног дана крочиш ногом у милешевски рај, запитаћеш се: Корачам ли стазом којом је Свети Сава ходио? Гледам ли исту белу цркву чију је градњу његов синовац предводио? Стојим ли пред иконом Белог анђела са чијим се ликом он сродио?
Верујем да ће и теби, као што је и мени тог првог пута, срце заиграти, тело задрхтати, а ум се изнова запитати: Да ли је то на тренутак у време ушла вечност и открила да си и ти створен за нешто небеско? Ниси ли и ти делић те небеске вечности која овде, на овом месту, прекида границу и почиње да обузима простор, време и тебе са њима и узноси те до божанских висина?
На само шест километара од цивилизације осећаћеш се као да си пре времена наишао на небески Јерусалим о којем псалмопојац говори: „Обрадовах се кад ми рекоше: У Дом Господњи пођимо, стојаху ноге наше на вратима твојим Јерусалиме“ (Пс 121, 1-2), а схватићеш и што овај манастир називају српским Јерусалимом и кажу: ,,Оно што је гроб Господњи у Јерусалиму за све хришћане, то је гроб Светога Саве у Милешеви за све Србе”.
Овде ћеш осетити да се небо на земљу спушта, а човек са земље на небо узноси.
Драги сапутниче, добро дошао у манастир Милешеву, прву станицу на овом духовном путешествију кроз светиње Епархије милешевске.
Милешева кроз векове
Гледајући на историју и време из перспективе вечног Божјег промисла о спасењу човека и света, вратићемо се на тренутак у 13. век, време утемељења прве српске краљевине, али и време бурних историјских околности, изазовног пута српског народа и борбе на територијалном и духовном плану.
Година је 1219. почетак радова и изградње манастира посвећеног чудесном догађају Вазнесења Господњег. Тадашњи краљевић Владислав, други син првовенчаног краља Стефана, како не беше први наследник на престо свога оца, већ као млад од земаљског живота окренуо се животу вечном у Христу. Но, од својих предака, он наследи тежњу за земаљском потврдом тог изабраног пута, која ће се огледати у велелепном храму, каснијем месту његовог починка.
И тако је, пре него што је уопште слутио да ће постати краљ, живот посветио изградњи цркве у закриљеној природној тишини полимске области, на ушћу реке Косаћанке у Милешевку, чије ће име овај свети храм убрзо понети (реч ,,Милешева” етимолошки означава ,,место које припада Милешу/Милошу, Милешева земља, вода или област”; основа речи је име ,,Милеш/Милош” које долази од словенског мил – мио, драг, вољен).
Између 1219. године када је српска Црква, заслугама Светог Саве, добила аутокефалност (самосталност) односно године која се узима за почетак изградње Милешеве и довршетка градње, прошло је око деценију и по. За то време бели храм се зидао, дозидавао и живописао, одишући богатом архитектуром, лепом усклађеношћу и духовношћу која краси и исијава из свих немањићких задужбина, претходница и наследница Милешеве. То праћење рашког стила, уз јединствене идеје њених градитеља, учиниле су је хармоничном, светлом и умереном ка унутрашњој тајни молитве и тишине.
Око, 1236. године, манастирски храм добија и спољашњу припрату у којој ће бити пренете мошти Светог Саве из Трнова и почивати све до злокобног њиховог спаљивања на Врачару у 16. веку.
Изградња храма је преносом моштију Светог Саве завршена. Хиландарски монах Теодосије пишући житије Светог Саве говори о великој литији (процесији) преноса светитељевих моштију, о псалмопојању и радости народној: ,,Сливаше се народ са свију страна, да виде и да се поклоне, чувши за долазак светога. А Бог неоскудно даваше благодат од моштију светога онима који их се са вером дотицаху. Јер многи молитвама светога добивши исцељење од болести које их држаху, весело одлажаху својој кући, славећи Бога”. А свети владика Николај у свом делу ,,Живот Светог Саве” додаје: ,,Само пак уношење Савиног тела у светињу беше више радостан него ли тужан догађај. Био је то, заиста, празник целокупног Српства, дан захвалности Богу”. Била је то четврта година владавине краља Владислава, а то је утицало на углед и значај који је храм добио.
Постоје мишљења да је храм саграђен тек када је Владислав постао краљ, међутим по сведочењу протођакона Прибислава Симића и историчара уметности, он је сигурно раније саграђен с обзиром на то да је краљевска круна на ктиторској фресци краља, у југозападном делу наоса, накнадно додата.
И поред тога што се у историјским писаним изворима не помиње боравак Светог Саве у Милешеви, време њене изградње блиско је живој и значајној делатности светитеља, па се верује да је он пратио и благословио радове свог синовца. Након његове смрти и преноса моштију, овај храм ће заувек бити повезан са ликом, именом и делом Светог Саве, као његов чувар и место починка.
У наставку свог пута кроз историју, Милешева је много пута рушена, паљена и пљачкана, али је исто тако и подизана и обнављана из рушевина, остајући духовни центар и снага српског народа. Једна од најзначајнијих обнова била је у 19. веку, око 1863/65. године, када је трудом оближњих мештана скоро у потпуности обновљена. Тада је незнатно промењен и њен спољашњи изглед дозидавањем дела над спољашњом припратом, купола на бочним капелама, и лима на крововима. Постоје мишљења и да је тада срушен део зида који је делио унутрашњу припрату од наоса што је узроковало оштећење фресака. Ипак, ова обнова је значајна због обнове живе делатности и манастирског живота.
И поред бројних страдања за време Турака, овај свети храм страдао је и у Другом светском рату. Младен Томашевић, некадашњи кустос ризнице манастира Милешеве, у књизи „Манастир Милешева“ каже: „Током Другог светског рата страни фашисти су претворили манастир Милешеву у коњушницу, што је учинило да фреске из доњих зона заувек нестану. Приликом чишћења Милешеве после рата, из средишта храма је изнесено преко 50 колских товара ђубрета и неколико мртвих мазги. За време рата страдао је и игуман манастира Нестор Тркуља, као невина жртва коју су партизани стрељали. Његова мученичка кончина уврстила га је међу мученике милешевске и дабробосанске, а његове мошти положене су у Милешеви”.
И тако су столећа пролазила, државе настајале и нестајале, владари се смењивали, а оно што је остало да сведочи јесте овај манастир – са свим рушењима и обновама – остајући жива слика свих епоха кроз које је прошао.
Ова светиња нам данас јасно поручује да ће све што је Христово васкрснути, ма колико пута било претварано у прах, јер није од овога света и јер се њени темељи налазе високо горе на небесима.
Архитектонска лепота и склад
Милешева је, по узору на Студеницу и Жичу, изграђена у рашком (српском) стилу црквене уметности и градитељства, представљајући спој византијског стила са примесама западних елемената спољних фасада и украса, који на овом храму нису изражени у мери у којој су значајни на Студеници.
Првобитни изглед храма може се угледати на ктиторској фресци на којој краљ Владислав држи храм са округлом куполом, олтарском апсидом и без спољашње припрате. Током историје овај храм је више пута мењао изглед услед бројних рушења и поправљања. Свети владика Николај каже: „Како ли је морала изгледати као нова у оне дане, тешко је замислити.“ Данашњи изглед носи од краја 19. века и велике обнове, а омалтерисан је тек крајем 20. века када је поново задобио карактеристичну боју и изглед. У великој обнови, две капеле спољашње припрате задобиле су куполе, висина припрате је уздигнута скоро као и висина наоса, али је ипак унутра остао део полулучног свода крова старе припрате са фрескама.
Милешевски храм је данас једнобродан са округлом куполом, троделном олтарском апсидом и ниским певничким просторима. Унутрашња припрата је пробитно била зидана од наоса храма, сада је остао само део тог зида. Спољашња припрата је касније додата, тек приликом преноса моштију Светог Саве, 1236. године.
Чувари светиње
Када говоримо о светињи не можемо да изоставимо оно што сваки манастир чини манастиром, односно монахе, који вековима у подвигу чувају светињу и бдију у непрестаним молитвама Богу за спасење свих.
Монашки живот у овом манастиру постоји колико и сам манастир, већ преко осам векова. Због бурних историјских околности овај благочестиви подвиг монаха и монахиња често је прекидан, али и обнављан. Вековима они чувају манастир и свете мошти својом преданошћу Богу, а Он услишава њихове молбе.
Иако име првог игумана манастира Милешеве није сачувано у изворима, сматра се да је био неки монах велике духовне снаге из Студенице или Жиче. Сачувани подаци и предање јасно нам сведоче да је од оснивања манастир био уређен као општежитељни центар у коме се подвиг одвијао у духу светосавске традиције. У 16. веку у манастиру су преписиване и штампане књиге и тако је одржавана културно-просветна делатност у најтежем периоду. Монаси су вредно радили на очувању духовне снаге, али и образовне свести код народа. Данас су управо при манастирима, од којих је један и манастир Милешева са својом ризницом бројних историјских књига, сачувани најстарији преписи црквених књига.
Данас монашки живот и даље траје чувајући и сведочећи снагу овог јеванђељског максимализма. Милешева је сада женски манастир на челу са игуманијом мати Аквилином и сестрама Теодором, Параскевом, Алексијом, Екатарином и Ирином, које делећи овај заједнички најузвишенији подвиг вредно и нечујно настављају дело својих претходника, ходећи ка уподобљавању свог лика Христу и позивајући све нас ка истом том спасењу које једино може дати Отац наш небески кроз Господа Исуса Христа у Духу Светоме.
Закључак
И зато, једног дана, када дођеш у Милешеву, по први или хиљаду први пут, не дозволи себи да само прекрижиш своју листу са местима која си обишао. Приклони главу на свете кивоте, прислони руку уз старе зидине, удахни мало тог небеског мира, осети блажени мирис тамјана и цвећа, па мисли, само помисли, колико смо као народ благословени кад нам је Бог такве светитеље дао и такве светиње подигао јер Милешева није само место које се посети — она је делић вечности и тишина која се понесе са собом.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.
