ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Ефесцима светог апостола Павла (Зач. 229 – гл. 5, ст. 8-19)
Браћо, владајте се као деца светлости; јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује; јер све што је обелодањено излази на светлост. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 66 • Гл. 12, ст. 16-21)
Рече Господ причу ову: У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати летину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.
ТУМАЧЕЊЕ
Не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли
Стицање Божјег Духа је врло важна ствар и пружа благодат и вечност, а задобија се на сличан начин као и новчани, економски, социјални и временски капитал. Бог Логос, Богочовек, Господ наш Христос, пореди наш живот са пијацом, рад у животу на земљи Он зове куповином, и каже свима: Купујте док Ја не дођем, користите време јер дани су зли. Ово треба нагласити: користите време како бисте задобили небеске благослове кроз земаљска добра. Земаљска добра су врлине које творимо у име Христово примајући благодат Духа Светога, јер без Њега нема нити може бити спасења, јер је написано у химнама јутрења да се Духом Светим душа чисти и бди у светој Тајни… Свети Дух сам улази у наше душе, а тај улазак је од Бога Свемогућег и дат нам је јер стичемо Духа Светог у свом животу тако што припремамо душу – и на тај начин – и тело, као престо за свеприсуство Бога са нашим духом према Логосу: И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити мој народ (3. Мој. 26, 12). Већини се даје преко молитви, јер су молитве као оруђе у рукама које доноси благодат Духа. Молитва је увек доступна и могућа за све људе, и богате и сиромашне, и узвишене и просте, и јаке и слабе, и здраве и оне који страдају, и за праведне и за грешнике… Тргујте, али духовно и у врлини. Раздајте дарове благодати Духа Светога онима који то траже, као и светиљке, које горе земаљском ватром, палећи друге светиљке како би осветлиле и друга места, али не гасећи своје сопствено светло.
(Св. Серафим Саровски, Разговор са Николајем Мотовиловим о циљу хришћанског живота, 26)
То је напредак, од славе у славу… Светлост Св. Тројице може да светли и над онима који су већ просвећени. Зато су они постепено постајали апостоли. Он их је мерио према ономе што могу да приме. На почетку Јеванђеља, после Страдања, после Вазнесења, на њих је сишао Дух који је усавршио њихове силе. Тада се појавише пламени језици… (Св. Григорије Богослов, Пета богословска омилија, 26-29)
Шта год да показујете, нека буде светлост
Он је рекао: Ти си светлост. Сада светлост укорева указујући на ствари које су биле у тами. Тако ако си врлински човек, онда лаж неће моћи да буде сакривена. Када је свећа упаљена, све је осветљено и лопов не може да уђе све док светло гори… све што је осветљено види се. Твоја служба је да све осветлиш.
Како Господ говори: Не судите да вам се не суди; А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш (Мт. 7, 1, 3). Апостол Павле не говори судите, већ укоревајте, што је правилно. То се види и из речи: не судите, да вам се не суди. Он је то говорио због њихових малих грехова, али шта Павле има на уму када ово говори. Као површинска рана, која привидно не захтева пажњу, тако је и са грехом, који је у тами и у пуној тајновистости. Међутим, када се открије, он постаје светлост, али то се не односи на грех, већ на грешника… Да ли си тада очистио таму? Да ли си очистио и зацелио своју површинску рану? То је значење свега реченог – твој живот ће бити објављен, као светлост. Нико не може да сакрије беспрекоран живот; док су неке ствари сакривене и прекривене тамом. (Св. Јован Златоуст, Омилија 18 на Еф. 5)
Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?
Свакој речи претходи мисао. А сећање на смрт и на грехе претходи плачу и ридању. Стога сећање на смрт према логичком реду и стављамо на ово место. Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига. Сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда. А код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума. Те врлине су и мати и кћи сећања на смрт.
Као што се калај разликује од сребра, иако на изглед личи на њега, тако је и разлика између природног и противприродног страха од смрти јасна и очевидна за оне који умеју да расуђују. Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели. Није свака жеља смрти добра. Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу. (Св. Јован Лествичник, Лествица 6: О сећању на смрт, 18, 1, 2, 4, 7, 13, 14, 20, 21)
