ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Тимотеју светог апостола Павла (Зач. 285 – гл. 5, ст. 1-10)
Чедо Тимотеју, старца не прекоревај, него га саветуј као оца; младиће као браћу; старице као матере; младе као сестре, у свакој чистоти. Удовице поштуј, које су праве удовице. Ако ли која удовица има децу или унучад, нека се уче најпре свој дом поштовати, и дуг враћати родитељима; јер ово је добро и угодно пред Богом. А права удовица и усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима ноћ и дан. А она која се одала насладама, жива је умрла. И ово заповедај, да буду без мане. Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника. Да се не уписује међу удовице млађа од шездесет година, која је била жена једнога мужа, осведочена у добрим делима, ако је децу одгајила, ако је гостољубива била, ако је светима ноге прала, ако је невољнима помагала, ако је ишла за сваким добрим делом.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 86 • Гл. 17, ст. 20-25)
У време оно беше Исус упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, и одговори им и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. И ученицима рече: Доћи ће дани када ћете зажелети да видите један од дана Сина Човечијега, и нећете видети. И рећи ће вам: ево га овде, или: ено га онде; али не одлазите нити тамо јурите! Јер као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом, тако ће бити и Син Човечији у Дан свој. Али му најпре треба много пострадати, и одбачену бити од рода овога.
ТУМАЧЕЊЕ
Старца не прекоревај, ни старице
Прекоревање је у својој природи нападно, посебно ако су у питању старији људи, и ако их млађи прекоравају… Кажу старији да постоје три начина да се искаже дрскост, али је најбитније да чак и ублажено, може да се ублажи…
Права удовица се нада у Бога и проводи у молитвама и ноћ и дан
Жена може да изгуби мужа, а да не буде права удовица. Ако је девојка, није довољно да не буде у браку, већ су неопходне многе друге ствари, као што су беспрекоран живот и истрајност у таквом животу, тако да сам губитак мужа не доводи до статуса удовице, већ бивствовање са чашћу и самоћа. Такве удовице пружају нам пример части или чак подршку. Када би тражиле подршку, остајале би неутешне и напуштене, немајући мужа који би могао да стане уз њих. За њих је то стање сасвим тешко и неповољно. Зато апостол и жели да их свештеници њих уважавају и пружају им велику част… Она која је остала удовица, није направила избор (из) овосветског живота и то значи да је удовица… Она која верује у Бога и проводи дане и ноћи у молитви права је удовица. Она која нема децу није удовица. Али она која има децу, она је неутешна и напуштена што говори да је заиста удовица… Она има Бога у себи, уместо да у себи има места и за децу и супруга… Није тужно када се каже да удовица сама подиже децу, зато што нека и нема децу али ће бити снажна у свом понижењу…
Помену људи и квалитете које немају жене које су недостојне међу удовицама… Чудно је да се таквим женама сада помиње оно што и не раде… Шта се заправо захтева од удовице? Скоро исто што се захтева и од епископа. Управо таква је била Ана. Како се она понашала се захтева од свих удовица, које су можда и веће од девица… А ово говорим на корист вама самим, не да вам наметнем замку на врат, него за лепу и пристојну службу Господу без сметње (1. Кор. 7, 35). Апостол даје сиже свих врлина, али зашто он онда све људе одговара од другога брака… Апостол је требало да буде заокупљен духовним стварима, пребацујући све бриге удовица на чињење врлина. За брак ништа није нечисто… Ако не желиш да се жениш, треба да мислиш о служењу Богу, што ћеш свима показивати, па и светима…
О гостопримству
Није гостопримство само примати свог пријатеља дома, већ чинити то са ревновањем и пажњом, као што се прима и сам Христос… Жена може да буде веома богата, из аристократске породице, да од свог рођења буде из узвишене породице, али знајте да између ње и свих осталих нема разлике, као што нема ни раздаљине између Бога и ученика. Ако примиш странца као Христа, немој се стидети, већ то прослави; али ако га не примиш тако, уопште га и ниси примио. Који вас прима, мене прима; а који мене прима, прима Оног који ме је послао (Мт. 10, 40)… Авраам прима људе као путнике, а не отпушта их као слуге да узму већи део службе од њега (1. Мој. 18).
Пазите на породице духовно и телесно
Многи сматрају да су им сопствене врлине довољне за спасење, мисле да ако уредно живе свој живот ништа им се неће тражити за спасење… У томе је велика грешка, јер то није доказано у примеру онога који је закопао дарован му таланат, већ га је умањио и вратио оноликог какав му је дат. То је показао и свети Павле који је говорио о томе… Промисао о коме говори јесте универзалан и односи се на све душе, али и на тело, јер је пророковано за обоје (душу и. тело). Ако човек жели може да оба сједини и треба да мисли на све, а посебно на односе према ближњима… Нека сви у себи изграђују Божији лик, пошто исто мисле. Јер Божији лик у нама је оно што показује сродност међу људима, само треба имати вере, јер вера није само исповедање веровања, већ и делање по снази вере…
Живи и мртви
Живи показују дела живота, будућег живота, који је прави и истински живот. Оно што је Христос радио јесте уствари дело будућности, што је и проповедао. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света, Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме (Мт. 25, 34, 35). Живи се разликују од мртвих, али не само у томе што виде сунце, дишу ваздух, већ у томе што раде добро. Ако само гледају и дишу, живот им није много бољи од саме смрти… Човек који живи у сластима је мртав, иако је жив. Он живи само за свој стомак, а за све друго, он није жив. Он не види оно што треба да види, нити чује оно што треба да чује, нити говори оно што треба да говори. Нити дела као да је жив… Ништа животно га не додирује. Неумереност га води у сопствена недра, у тмину, пуну нечистоте, чинећи да пребива у тој тами, као да је мртав… Чак и ујутру, када замишља да је сејач, он уствари није сејач, јер себе није очистио од јучерашњих грехова и још се каје… а проводи велики део јутра у сну. Када изобиље обузме његову душу она је узнемирена због тога… Не гледајте површно у веселе људе, већ се загледајте у њихову унутрашњост и видећете праву дубину потиштености и утучености тих људи… За многе је тело углађено и грубо, а душа је слабија и ненегована; а таквих је људи много … (Св. Јован Златоуст, Омилија 13 и 14 на 1. Тим. 5)
Царство Божије је унутар тебе
Верујем да ти у Богу, због твог чистог живота, доносиш велики род, тридесет, шездесет и сто пута већи, јер је речено: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Моја браћо, доживите Царство Небеско као што га сазерцавате у стварности. То се у Светом Писму зове благословом, јер је Царство Небеско унутра у теби. Унутарњи човек нема ништа другога до сазерцање, јер гледамо њихове сенке као у стаклу. Ослободите од тога своја земаљска тела, одевени у непропадљиво и бесмртно. Ми ћемо се држати својих архетипова, а гледаћемо их пажљиво, пошто ћемо бити у правој вери пошто нико другачији неће видети Господа. (Св. Василије Велики, Писма кесаријским монасима, Писмо 8, 12)
Господ се удостојио да људима да одговор, јер је то због добробити свих људи. Царство Божије долази не због пуког гледања у Господа, јер је Царство у вама. Господ каже да не питамо о времену када ће Царство Небеско опет устати и доћи, јер треба да човек буде силан да то схвати, јер је све у теби. Све зависи од тебе, односно од онога што носиш у себи, што је само твоја воља, било да то прихватиш или не… Сваки човек који задобија оправдање вером у Христа показује то својим врлинама. Он је достојан Царства Небеског… (Св. Кирило Александријски, Тумачење на Јеванђеље по Луки, Омилија 117)
Пошто је Царство Небеско у теби, човек треба да пази на себе и на свој дом. Нико није већи непријатељ самом човеку до сопствено срце… Нико не може да рани, као што може срце, ако се не борим против самог себе са срцем које би да ратује… (Св. Јован Касијан, Разговор о игуману Пиамуну, поглавље 16)
Пошто је Царство Небеско у теби, истинско Царство Божије је праведно и мирно и радосно, тако да човек који живи тако, он је већ сигурно у Царству… (Св. Јован Касијан, Први разговор о игуману Мојсију, поглавље 13)
Оваплоћена православна вера је живо богословље… Први хришћани живе своје богословље у потпуности свим својим телом, као што су они крштени и телом и душом у новом животу… Не може се богословље створити обичним узимањем папира и записивањем идеја, материјал нуди свакој особи борбу, да пише богословље о томе, да говори о Цркви, а не о себи, свом бићу, скривеном и незнаном. Наша борба се огледа у томе да осудимо грех у нашем телу, а то је уједно и покушај да се изрази наше богословље…
Царство Божије није Талмуд, нити је то само пука збирка писамских и светоотачких текстова ван контекста нашег бића и наших живота. Царство Божије је у нама, као живи квасац који у основи мења човеков читав живот, његов дух и његово тело. Шта је неопходно у светоотачким студирањима, у складу са тим да останемо верни слободном и силном духу Отаца, њиховој духовној аристократији и свежини? Како да приђемо њиховим списима са страхом, мислим да треба да буде баш као када прилазимо моштима светих и светим иконама. То литургијско откривење које нам је доступно јесте следећи неизразиви осећај благодати. Цела атмосфера је другачија. Постоје животни одељци који су нам понуђени да ми осетимо да почиње да нешто дела у нама, нека необична промена. То ми морамо да изградимо у нама и у нашим животима, истину и становиште, као квасац у нама… Оно што Оци захтевају јесте промена која долази од Духа… То је жива реч Светих Отаца, која није обична механика, нити нека сачувана археологија, нити прилаз ствари кроз обично путовање кроз историју. То је целина, пунота живота, која иде од нараштаја до нараштаја… Сваким даном та реч је другачија и нова, али увек иста… Упућене речи Отаца свима јесу живот у нама, онако промењен баш тим речима… Како је лепо за човека да постане богослов. (Архимандрит Василије, Химна входа (уласка), 79)
