Оборкнез „испод Медведника“, Алекса Ненадовић. Био је слављен у народним песмама, чак и од слепог гуслара Филипа Вишњића. Алекса је био ожењен супругом Јованом, рођеном Ђелмашевић. У складном браку који си имали, кнез и кнегиња су, у то време турског ропства, добили деветоро деце. Најпре су добили близанце Николу и Петра (око 1769), затим Матеју (око 1777), који ће постати протојереј и Карађорђев војвода. Брачни пар Ненадовић је, затим, добио три детета која су преминула у младости (кћерка Станију, синови Глигорије и Димитрије) и још три детета која су дуже поживела: кћерке Марију и Марицу и сина Симеона–Симу (1793). Најмлађи син Сима је, такође, постао Карађорђев војвода.
Најстарији Никола определио се за земљорадњу, чиме се бавио цео живот. Из три брака имао је 12 деце, од којих је већина зарана преминула. Дуже је поживео син Константин (Коста), који је повукао књижевни таленат на стрица Матију, али није достигао стричеву славу. Он је описао породицу оборкнеза Алексе и тако оставио драгоцене податке за мање познате чланове ове бројне породице. Други брат близанац, Петар (1369-1830) кренуо је да изучи зографски занат. Коста Ненадовић није записао где се то десило, али, по предању, оборкнез Алекса Ненадовић упутио је сина Петра, у манастир Докмир, код Памбуковице у данашњој убској општини. Да има истине у народном предању, говоре вести о сарадњи кнеза Алексе и попа Аћима из Докмира, као и то да је Петар остао у пријатељсксим односима са манастирским братством, особито са монахом Авакумом Крстићем. Управо ова чињеница да је један од старијих синова постао зограф сведочи колико је породица Ненадовић била привржена цркви и да у њиховом поступању (слање сина на зографски занат) нису били пресудни неки користољубиви мотиви.
Манастир Докмир био је жариште култа косовских јунака у том крају. По предању, Милош Обилић је имао три сестре, од којих је свака подигла задужбину. Сестра Вида је подигла манастир у Видоевици, Милица у с. Миличиница, Дока у с. Докмиру на брежуљку више реке Докмирице. То предање је још увек живо у народу. Имао сам ту част да слушам времешног усменог приповедача који ми је казивао једну од варијанти овог предања, по којој су три сестре кренуле да прате брата Милоша Обилића у Косовски бој. Како се која заморила, тако је пала и на том месту је „никла црква“. Ово казивање, на несвакидашњи начин, чува сећање да су ктиторке сахрањене у својим задужбинама, што је и логично, а њихови гробови који данас нису видљиви, живе у казивањима усмених приповедача, који их дозивају у наше (колективно) сећање.
Пошто су у последњем аустро-турском рату (1788–1791) у ваљевској нахији страдале многе цркве и манастири, то је приступљено њиховој обнови. Група духовника (где је као други поменут свештеник Аћим из Докмира), кнезови предвођени кнезом Алексом и три тутора обратили су се молбом (30. априла 1794) славном карловачком митрополиту Стевану Стратимировићу да се врате црквене ствари склоњене у сремске храмове. У сарадњи са јеромонахом Рувимом, Алекса је подигао скромну богомољу у Рабровици, код Ваљева, а довео је и свештеника Јакова из Лопатња да село има пароха. Од старе Алексине задужбине сачуван је ктиторски натпис (6 октобар 1795) пренет у нову цркву. Са сином Матејом, који је постао свештеник (1793), Алекса је обновио цркву у Бранковини. Овој цркви свештеник Матеја Ненадовић је приложио (1795) штампани Пролог, а посвету у запису лепим калиграфским рукописом „писа Петар Ненадовић, зограф“. Из овога се види да је Петар већ био познат као зограф, али и да је сам Петар био поносан на своје звање. Следеће године бранковинској цркви је штампану књигу Велики требник приложио кнез Алекса, а запис је написао Рувим, сада већ архимандрит у Боговађи. Логично је претпоставити да је иконе за обе Алексине задужбине урадио његов син Петар, али оне нису сачуване. Хаџи Рувим је предузео велику обнову манастира Боговађе, а у обнови је учествовало више зографа које је у групу окупио Петар Николајевић Молер, синовац хаџи-Рувимов. Молерова сликарска дружина, која би се у старо време звала тајфа, учествовала је у обнови и других манастира (сем Боговађе), а најбоље је сачуван живопис у старом манастиру у Крчмару. Поред тога, Молер и његова дружина урадили су и више икона, од којих је најпознатија икона храмовне славе за манастир Ћелије код Ваљева. Петров удео у зографској дружини Петра Николајевића Молера могао би се ближе одредити поређењем записа на фрескама и иконама са његовим записом на бранковинској књизи.
Спокојни живот је пореметила сеча кнезова коју су организовале дахије у зиму 1804. године. У Ваљеву су посечени кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, а у Београд је на превару доведен и погубљен хаџи-Рувим. После ове трагедије, народ се подигао у одбрану својих живота. Алексин брат Јаков и прота Матеја поверили су своје породице и имања на чување близанцима Николи и Петру. Близанци су протествовали, јер су хтели да дају свој допринос борби, али им је стриц строго заповедио да остану код куће. Убрзо се ситуација променила јер су турски одреди из Босне продрли све до Бранковине и Ваљева, а успели су и да запале Алексину задужбину у Бранковини. Колико се памтило, то је био седми пут да ова богомоља гори. Браћа су морала да се склањају испред Турака и узму учешће у бојевима код Ваљева, Буковице, Свилеуве и на Чучугама. У боју на Чучугама (1806), прославио се Петар који је успео да зароби четири жива Турчина. После ових бојева, долази до извесног смиривања ситуације у овом делу Србије. Пошто је у Београду отворена Виша школа, по идеји Доситеја Обрадовића, то је Никола дао свог сина Луку на школовање, свакако уз протину помоћ. Тако се један Ненадовић нашао у истој школи са Карађорђевим сином Алексом, Вуком Караџићем и децом истакнутих устаничким вођа. То није дуго трајало, јер се Лука млад разболео и умро (1809). Изгледа да је и војвода Јаков дао свог сина Пантелију на ту школу, али је и он млад преминуо у Београду. Петар није имао деце, па није ни могао да пошаље сина на школовање. Од брата проте Матеје, добио је бројне дарове од којих је највреднија била једна пушка са посветом, која је била предмет оставинске расправе.
Војвода Јаков заповедио је свом сину Јефрему да сагради једну кулу на Кличевцу ради одбране Ваљева. Син је послушао оца и у марту 1812. године, Кула Ненадовића је била готова, о чему је остављен ктиторски натпис. Војвода Јаков је дошао у Ваљево да види кулу и тада је наредио да се дода нов ктиторски натпис у којем су поменути сви мушки чланови породице Ненадовић. Тако је у јуну 1812. године, додата нова плоча са натписом која прво помиње мученички пострадалог кнеза Алексу, па онда његовог брата Јакова, означеног као градитеља (зиждитеља) Куле. Даље се помињу Јаковљеви синови војвода Јефрем и рано преминули Пантелеј (тако је поменут), а затим Алексини синови, наведени по друштвеном статусу: војвода и прота Матеја, војвода Симеон (Сима), Никола и Петар. Тако је један зограф доживео славу да буде убројан у ктиторе знамените Куле Ненадовића, симбола данашњег града Ваљева.
Кад је дошло до слома Србије (1813), Никола и Петар су са породицом прешли у Срем и тамо остали до 1815. године. Једно време су боравили у Купинову. Прота Матеја је остао уз Карађорђа и био с њим на скупштини у манастиру Фенек. Пошто су у општем полому, војводе погубили своје печате, то је Карађорђе издао налог Петру Николајевићу Молеру да им хитно изреже нове печате којима је требало да овере молбе које су слали у Беч. Војвода Молер је, заиста, одрадио задатак задивљујућом брзином, а није искључено да му је у том послу помагао помагао његов стари сарадник, зограф Петар Ненадовић.
После подизања другог српског устанка (1815), ситуација се изменила и сунце слободе је грануло над Србијом. Тада је приликом ослобађања сужања из Куле Ненадовића у Ваљеву, дошло до инцидента у којем је убијен војвода Сима Ненадовић. Прота Матеја је најмлађег брата сахранио у Бранковини, до очевог гроба а споменик је урадио живописац и каменорезац Јаков Ђелмашевић, син Мијаилов, шурак кнеза Алексе. У Бранковину су се вратили близанци Никола и Петар са породицама. У писму из Хотина (1817), војвода Јаков Ненадовић је најавио свој повратак у Србију са породицом и поздравио сву фамилију у Бранковини, а међу поменутим је и Петрова супруга Иконија, кћерка попа Милисава из Тулара. Близанци, а нарочито Петар остали су у вези са протом Матејом, који је био везан послом за Београд. Када је соколски кнез упутио турске гласнике у Бранковину, дочекао их је управо Петар. Зограф Петар и докмирски монах Авакум Крстић заједно су јавили писмом (13. октобар 1821.) проти у Београд да су дошли татари Хаџи–бега са писмима за њега и кнеза Милоша, а које никако које неће ником другом да дају у руке, осим оних на које је насловљено. За поменутог монаха Авакума говорило се да је дошао у Докмир из Студенице, а његови записи су сачувани на неким манастирским рукописима.
У Бранковини, Петар је живео у задрузи са браћом Николом и протом Матејом. Синовац Коста описује стрица као да слика његов лик: „Петар је био осредње висок, танка и лепа стаса, осмеђ, а у лицу осредње сувоњав и руменкаст; очи је имао омање и здраво ватрене и сијајуће као луч, а бркове је имао потање, дугачке и засукате. Био је врло вришак, окретан и лак човек.“ Причало се да се није бојао ни кнеза Милоша. Био је уважаван и често узиман за кума, па је, како кажу, имао више од 80 кумстава.
Петрова жена Иконија упокојила се 25. јуна 1828. године и сахрањена је поред осталих Ненадовића. Петар се поново оженио удовицом Анђелијом из Мислођина, али није дуго поживео. Он се упокојио у јануару 1830. године. Пре братовљеве смрти, прота Матеја се вратио у Бранковину (1829) и започео рад на обнављању спаљене очеве задужбине. Цркву је померио ближе гробовима чланова своје породице и започео темељ од камена. Пошто је Иконијина надгробна плоча сачувана, вероватно је Петар зограф помагао брату проти Матеји у започетој обнови бранковинске цркве. Уколико је наша претпоставка тачна, то би значило да је Петар активно учествовао у изградњи како бранковинске цркве, тако, вероватно, и Куле Ненадовића, тако да га стриц Јаков није тек тако, заједно са братом Николом, поменуо у ктиторском натпису.
Прота Матеја је упокојеног брата Петра Зографа сахранио у исту гробницу са братом војводом Симом (1830). Годину дана касније, прота је урадио нов олтар у бранковинској цркви, а у ктиторском натпису се помолио за душе живих и усопших чланова своје породице. Наравно, прота је том приликом поменуо и преминулог Петра. Кад је протин злосрећни син Алекса М. Ненадовић (1820-1842) млад проминуо светом, прота је наредио да се поново отвори гробница и његов син сахрани поред својих стричева, војводе Симе и зографа Петра. Троје драгих особа прота је сахранио једног до другог у истој гробници, близу гроба кнеза Алексе, оборкнеза „испод Медведника“.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“