Литургијска омилија није само објашњење, тумачење текста, него је и његово благовештење. Омилију на њеном крају слушаоци не поздрављају, прихватају и примају аплаузом или неким другим знаком људског одобравања него она води у химнички славослов, песму: Слава Теби Господе! На овај начин схваћено тумачење Светог Писма бива стављено у његов изворни и органски контекст. Омилија је реч о Речи Божијој, Библија протумачена у литургијском контексту, који на посебан начин отвара и припрема и тумача да протумачи, саопшти, подели и дарује значење као пут и по-знање, као са-знање, и слушаоца да то прими на прави начин. Исправност оваквог начина тумачења препознајемо у томе што је и оно што је записано у Библији и оно што се дешава у Литургији једна иста стварност, комплементарна и узајамно прожимајућа – активно бивање у Божијем присуству.